Neka čudna sreća, pomešana s tugom. Opet vino.

Juče nisam pisao. Počeo sam jednu priču.
Jedna jedina rečenica. Nisam mogao.
Blokada. Osetio sam se loše. Bio je fin dan.
Nisam ni o čemu previše razmišljao.
Bio sam ljut na Svet. Bio sam ljut na Daljinu.
Mnogo sam bio ljut na njih!
Dozvolili su joj da bude daleko!
To me je nerviralo. Ovi dani protiču sporo i smoreno.
Dani su u znaku nedostajanja. Ne znam šta mi je.
Ali mi mnogo nedostaje. Šta si mi uradila?
U mom ludilu postoji sada samo njena slika,
flaša vina i dovoljno ljubavi da je nosim kroz svet srećnih.
Da je nosim i štitim kroz moje ludilo, kroz vaš svet,
kroz njen svet.
Dovoljno ljubavi da ona živi večno. Čuvana. Srećna.
Ali, ona je već besmrtna. Ona živi u mojim pričama.

Noćas je vino uradilo svoje. Ali nije bilo magle da sakrije sve te emocije.
Bilo je teško. Ali bio sam pijan.
Opet ne dovoljno da zaboravim sve. Ali lakše preživeh to.
Sedeo sam u polumraku, pušio i slušao muziku.
Nisam čitao poeziju, dovoljno me je muzika ubijala.
Kada sam popio poslednju čašu vina, i popušio poslednju cigaretu za to veče,
ugasih svetlo, pobegoh od sveta. Ali nisam pobegao od nje.
Nisam pobegao od sebe, a to mi je trebalo previše.
Poklekao sam po ko zna koji put. Ali nisam bio u tužan.
Samo sam se užasavao daljine, sveta, pomalo sebe, sveta.
Vratio mi se osmeh. Onaj osmeh koji je umeo da sakrije loše stanje.
Ali nekako osmeh je bio iskren.
Jebiga, bio sam srećan što sam pijan, što mogu da pišem, i da volim.
Osetio sam bol i sreću. Tugu i tu čudnu sreću. Ljubav i mržnju.
Osetio sam se živim.