kod politike

halo mače,

čuj, znam da si na poslu,

biću kratak,

radiš do četiri danas,

čekaću te kod politike,

ispred šumatovca,

važi mače, vidimo se.

probudila me galama

sa hodnika zgrade,

neko se useljavao u stan iznad,

ili tako nešto,

noćas sam opet zaspao jutros,

glavobolja me je usporavala,

a bol u zglobovima javljao

više nisi u formi,

sredi se malo,

opet si počeo da trokiraš.

uhvatio sam malo vazduha

i smogao snage da se istuširam,

povratim u život i popijem kafu,

poštenu kafu.

Spavao sam manje od pet sati,

i svaki dodir me je boleo,

morao sam do grada,

nisam imao love

nisam imao volje

samo sam imao vremena.

kafa mi je podigla sistem

a ja sam, opet dovoljno nespreman,

krenuo da krstarim gradom.

raskopane ulice i nervozni vozači

spremno su me dočekali.

Beograd je bio usporen

kao i ja,

al jebeš ga, ja sam prednjačio u tome.

popio sam kafu i okrenuo malu,

hajde da se nadjemo tu kod politike,

blizu ti je,

pada ispravljamo krive drine

majku im jebem,

došla si elegantno,

laganog koraka,

krila si se ispod naočara,

gledala si u moja stakla,

koja si pokušavala da mi drpiš više puta,

međutim nisam ti ih dao,

kao ni ove srede.

smejala si se i pokušala da me udariš.

nisam kapirao tvoj nagon za udarcima,

ali generalno nisam kapirao žene,

pa mi je to bila nekako i česta pojava.

osetila si moj mamurluk i silnu glavobolju,

ponudila me kafom koju sam odbio

jer sam kasnio

iako je tebi bila prazna gajba

ja sam kasnio,

smešila si se razočarano,

dok sam te odbijao.

dok sam počinjao priču

koja govori o tome kako si ti mlada i lepa

a ja imam hiljadu ponoći ispisanih u beležnici,

i očigledno je bilo da mi ne veruješ ni reč,

a i zašto bi?

ja sam samo glavonja koji je u tvoj život

uleteo na pet minuta,

pričao o nekim pesmama,

o nekom piću i filmovima koje moraš gledati.

a ti si samo tri, četiri godine mlađa od mene

i još uvek se ložiš na romea i juliju

na anu Karenjinu i smithse.

studiraš i radiš,

živiš u centru,

vikendom viđaš mamu i tatu,

petkom piješ kafe sa drugaricama.

i sama si znala da je ovo naš konačni razgovor,

da moja mamurna jutra

ne umeju biti u dvoje,

i da ja jebeno prezirem anu Karenjinu.

praznine

Hladno je,

Grad je pust

i ulice su mračnije.

Dani su kraći,

a opet vreme sporije prolazi.

Danima me je mučila glavobolja,

već par noći sam pio.

Ispao sam iz forme

ali to mi nije smetalo.

Popio bih par pića i dopustio da utonem

u svet pijanstva, iz sećanja

iz srednjoškolskih dana.

Opuštali bi mi se mišići

i ukočena leđa,

smejao bih se kao i više nego obično.

Ugrejao bih se,

jer jak je vetar tukao po meni,

košava prošlosti sadašnjosti i vetrometina

neke sete i tuge, koja je obično pratila moje jeseni.

A kao što se zna,

jeseni sam posebno pio

neku čar sam viđao u tome,

uz kuvano vino, muziku sa početka dvadesetog veka,

i par mirisnih pramenova njene kose.

na ulici bih opušteno pružao korak,

prijao mi je taj prazan grad,

obojica smo zavijeni u tamu,

opijeni, zamišljeni, rumenog lica

ušuškani u moje šalove i snove o nečijoj kosi.

kupio bih kesu divljih pečenih kestena,

po izlasku iz kafane ili bara.

i kako da ne psujem vetar koji mi tako smeta,

a ti nisi tu,

tražio bih te da me ljubiš od danas do sutra,

od kraja do početka,

od dobra do zla,

bez prekida,

dok ne izgubim dah,

dok ti se ne srušim u naručje,

i ne odmorim tešku glavu u tvome krilu.

Međutim,

na raskopanoj Slaviji,

gde nema više tramvaja koji savijaju,

dok ja slušam džezere,

kojih takođe više nema,

sklonili su se od vetrometine,

umesto na tvoje krilo,

spuštao sam se na sedište autobusa,

do prozora,

i gledao kako odmičemo jedno od drugog

u hiljadama kilometara

koje imaju moje patike,

i još više

koliko ima između nas.

Čitavo jedno okeansko dno,

ne bi moglo nadomestiti tu prazninu,

ali eto, krajem oktobra,

Borio sam se sa tim prazninama,

ispunjavajući ih bocama vina

džezom i neprekidnim trabunjanjem sebi u bradu

o nečijoj kosi

koju, čini mi se, nikada više neću mrsiti.

nepopijena kafa

crnu bez šećera i mleka.

dobro, mleka može baš malo.

Mada bolje je bez mleka,

pa šta ako je skroz crna i gorka,

pogledaj ovaj utorak mala,

utorak je najveća pizda u nedelji,

šlepara i cinkaroš.

kad ti ja kažem,

znaš da te ne bih lagao

kada pričamo o takvim stvarima.

Kako misliš, lažem te svaki dan?

Kakve poruke i pozive si videla?

ko ti je rekao to?

Kakva sad crvena dlaka na mom kaputu?

Ma ti stvarno nisi normalna!

Jedna kafa je,

na žalost svih živih bića,

ljubitelja kafe i zavisnika kofeina,

ostala nepopijena.

Jedan razgovor nedovršen,

jedna vrata su toliko bila zalupljena

da se očekivalo da će se ceo štok izvaliti.

Jedna suza je kanula na pod, ali šta je jedna suza,

pokraj svih kapi kiše

koje su se spustile na ulice ovog grada?

Mučnu tišinu prekida vetar koji huči između zatvorenih vrata,

i tihi jecaj koji dopire iz sobe.

S druge strane zida,

buku sa ulice upotpunile su psovke,

besni koraci i zvuk upaljača koji pali cigaretu.

Eh, još jedan običan dan,

jednog nadasve običnog utorka,

prokletog utorka, najveće kukavice u celoj nedelji.

Ko je ovde lud?

Ograničenog kretanja

Okovima vremena i sudbine,

Osuđen na robiju,

Osuđen uglavnom na svoja četiri zida,

Nisam mogao mnogo toga raditi,

Već se srditi, besniti i ljutiti

Što je sve tako kako je.

Narušenog zdravlja,

I sunovrata svoje sadašnjosti

Po svemu sudeći i budućnosti,

Nisam imao mnogo toga raditi,

Sem razmišljati i misliti

Iz krajnosti u krajnost

Bez zlatne sredine.

Neumereno i sumanuto

Srljao sam niz granice svog uma

Iz noći u noć,

Jer šta je noć ako je neprospavana,

Čitao sam Danteov Pakao,

Slušao Mingusa do zore,

Smejao se do suza

A onda i plakao,

Proživljavao svoja sećanja onim krajem

Kakvim su bila svršena,

A onda sam im dodavao drugačiji kraj,

Režirao novi epilog,

Ponekad srećnim krajem izvlačio bih osmeh sebi,

A ponekad dodatno zacrnio,

Jer sam procenio da kraj nije dovoljno tuzan.

Da neke krajeve i price treba zavrsiti tako.

Tuzno.

Neke tragedije sam uvecao

jer su bile zaista divne takve kakve su.

A i ja volim tragedije.

Išao sam duž granica svog uma.

Sanjao gluposti i sanjao smrt

Sanjao da spavam spokojno.

Sanjao da igram u nekom filmu.

Crno belom, jer idem iz krajnosti u krajnost,

Ili je crno ili je belo,

Nema sredine.

Toliko sam sedeo pa lezao i mislio

Slusao mingusa jebenog i mrzeo dantea,

Mrzeo i jebeni fank.

Srecem sebe na ulici,

Dolazim k sebi iz suprotnog pravca,

Blede koze i crnih podocnjaka,

U crni rupama svog uma.

Odmahnem u prolazu

i bas tada cujem harvija henkoka iz ugla sobe,

Kako pita za sibicu ili upaljac,

I dodaje,

Koje ludilo, a?

devet krugova

Prvi je krug kukavica i plašljivaca,

drugi je krug bludnika i grešnika,

treći je krug pijanaca i proždrljivaca,

četvrti je krug rasipnika i tvrdica,

u petom su lenjivci i srditi,

šesti je krug jeretičara,

sedmi je za ubice, samoubice i bogohulnike,

osmi pripada varalicama i laskavcima,

u devetom su izdajnci.

Pakao ima devet krugova,

a ja sam imao devet života,

u vozu bez putnika i konduktera,

sa kartom u jednom smeru,

jurcao sam nepovratno ka krugovima pakla,

bejbi bez kočenja,

bez žaljenja,

u svakom krugu čekalo me je mesto,

jer sam kukavica, jer sam bludnik,

jer sam grešna džukela,

sumanuti proždrljivac i okoreli pijanac,

rasipnik i lutalica,

bogohulnik i prevarant,

i bejbi ja sam izdajica.

Izdao sam sebe mnogo puta na ovoj sceni,

dobijao i vadio hiljade i hiljade noževa iz leđa,

sam sebi kopao rane i natapao se krvlju,

tukao se bud zašto,

jebao kad i koga sam stigao,

pio noćima i danima,

gubio mesece i godine u sećanjima,

zapisivao svoje mudre misli

pokraj usnulih kurvi i nevernih bludnica.

I te oktobarske noći,

Žena demon,

prelepa katastrofa zastrašujuće zelenih očiju

koje pogledom seku tišinu,

došla je po svoje.

Spakovao sam bocu džina, nešto košmara,

svoje pištolje i opasač sa municijom,

i otkupio svoju voznu kartu.

Cena je bila prava sitnica,

samo tvoja duša besramniče,

voz je pristajao,

umiljato prazan, danas niko nije napuštao pakao,

a jedini sam ja silazio dole,

posrnuće crnog jastreba, zakazalog bombardera,

neobrijan i mamuran,

obliven hladnim znojem i strahom,

hvatao sam šipke prvog vagona i smeštao se,

prtljag je bio nikakav,

a i tamo gde idem,

sumnjam da će mi išta trebati.

Košmare imam,

biće i pića i krvoprolića,

otkočio sam pištolje i otpio gutljaj džina,

pripalio cigaru i vožnja je krenula.

Sve je delovalo mirno,

kao i Bon Skot, koji me je lupio po ramenu,

a onda zapevao onu njegovu,

smejao sam se dok me kašalj nije sjebao,

stvarno je bilo dobro

Dzoni

Džoni je univerzalno ime

za svakog heroja

antiheroja

ili prosto rečeno buntovnika.

Džonija niko nije primećivao već 25 godina,

od kada se rodio do ovog trenutka.

Trenutka u kome džoni sedi u propaloj fotelji,

gleda kroz prljav prozor,

gleda na prljavi grad,

uvučen u oktobarske ledene večeri

uz sitnu kišu koja tek povremeno rominja.

Džoni sedi u miru,

u svojoj besmislenosti i mirno puši cigaretu,

crveni marlboro meko pakovanje,

u stanu je mračno,

jedina svetlost dopire sa ulica,

i iz ćoška njegove sobe u kojoj je radio,

sa koga dopire muzika,

taman da nije preglasna ni pretiha.

Džoni puši treću paklu danas

i pije drugo pivo.

Mislima je odlutao daleko van grada

u kome je izgubio pogled.

Mislima je u staroj kući njegovog dede,

negde tamo u julu,

budi se ujutru rano i odlazi na doručak,

zatim do podneva pomaže prvom komšiji u radnji,

dobija dnevnicu,

koju menja za karton piva i topli sendvič,

jer džoni ima 17 godina,

nema dugu masnu kosu i bradu,

džoni svira usnu harmoniku i još uvek nema tetovirano telo.

Posle posla i kupovine pića i klope,

džoni seda na bicikl pozajmljen od dede,

i odlazi na jezero,

daleko od grada i njegove gungule.

džoni je godišnje 2 meseca provodio u malom mestu,

radio i učio neke korisne stvari,

živeo solidno,

svirao bluz, motao domaći duvan,

pušio travu na jezeru i pio karton piva dnevno.

U slobodno vreme popravljao je bicikl,

sredjivao tavan kuće,

gledao stare slike svoje porodice,

slike njegovog dede čuvenog mehaničara,

slike svog ćaleta koji više među živima.

Sredjivao je garažu i popravljao stari automobil,

alfa romeo spajder iz ko zna koje godine.

Ali večeras džoni nije u malom gradu,

na jezeru ne mota duvan ni džoint.

Već 5 godina nije svirao usnu harmoniku,

džoni sada ima 10 godina više,

ima tetovirano telo i nešto ožiljaka po licu,

džoni nema posla oko stare alfe,

jer je alfa sređena i još uvek je vozi,

džoni sa radija sluša bluz,

sredinom oktobra,

mislima je u starom gradu,

pored dede, stare kuće i jezera.

Hvata ga san, konačno,

a nije stigao ni do pola kartona piva,

sutra ga čeka posao,

posao mehaničara, svaki radni dan,

od osam do pet,

Džoni je univerzalno ime za heroja,

ili antiheroja, buntovnika,

ali ovaj džoni je samo umoran.

ponovni susret

Ponedeljak ujutru,

Osam je sati,

Stižem na tvoj sprat,

Osećam miris kafe i pečene bundeve.

Znam da to dopire iz tvog stana,

jer znam da jedino ti to radiš u ovo vreme.

Zato što volim kafu i volim pečene bundeve,

i zato što dolazim na tu kafu posle par meseci.

Zvala si me na fiksni,

Kao što se to nekada radilo.

Pitala kako sam i da li mrdam,

pretpostavio sam da si nešto načula

i da je bio red da probijemo tu barijeru ćutanja,

dogovorili smo vreme i mesto.

Ponedeljak, u 8 ujutru, kod tebe.

Imali smo samo sat vremena za kafu i razgovor,

jer ti si išla da platiš račune a ja sam išao na previjanja.

Dočekala si me kao i uvek,

naspavana i nasmejana u kuhinji punoj mirisa,

sjajna kafa i miris onih tvojih čajeva,

miris bundeve i svežeg peciva iz pekare

u kojoj kupuješ doručak već 10 godina,

u pozadini jako poznata muzika,

to je onaj miks što sam ti one jeseni puštao,

onaj miks sa francuskim džezom,

kada si me učila kako se izgovaraju neke reči,

a moj kruti jezik se uporno lomio

i pravio važan,

kako neće da nauči francuski.

A posle toga sam mnogo puta sanjao krovove Pariza,

noći na njima i bludni snovi.

Popio sam retko dobru kafu i samo malo probao

tu pečenu bundevu.

Video sam ti u očima onaj pogled,

izmešana osećanja nedostajanja i sažaljenja,

zamolio bih te da ne brineš,

i da me ne sažaljevaš,

ovaj pas je mnogo puta prolazio kroz minsko polje.

Zadovoljno si se nasmejala i ponudila me čašu brendija,

odbio sam to uz izgovor da ovih dana pišem bez pića,

odnosno dišem i živim.

Začuđeno i zadovoljno si me saslušala,

tvoje mirisne cigarete sa ukusom vanile me nisi ponudila,

i sve mi se čini da si me negde pročitala

i od nekud posmatrala,

negde nešto načula.

Nisam voleo da brineš za mene,

znala si do vrlo dobro.

Ali ovaj put sam prećutao,

nisu mi trebale cigarete ponovo.

Poslednjih 15 minuta našeg ponovnog susreta proveli smo u tišini,

gledajući se ravno u oči,

uživajući u bojama jeseni koje sam gledao u tvojim očima

i tvojoj kosi,

prepustio sam se mirisima koje su krasili ovo jutro.

Nije mi smetala tišina među nama,

jer smo mislima bili u tom Parizu,

jednog oktobra, kad je lišće žuto i crveno,

a jutra mirišu na kafu, cigarete sa vanilom i pečenu bundevu.

sve je bilo identično,

samo smo mi bili u Beogradu,

a krovovi Pariza su nas tamo negde čekali.