Deo po deo mene je umirao

U suštini, najbolje sam se osećao dok sam umirao.
Stajao na vetru snove, koji me je nemilosrdno šamarajući podsećao na bol.
Na bol, na koju sam navikao.
Stajao sam i drhtao. Smešeći se.
Deo po deo mene je umirao.
Brojao sam svoje poslednje trenutke, sa njom, sa sobom.
Poslednje trenutke na ovom svetu.
Ponekad je ovo moje ludilo čudno.
Umirao sam, ali sam se smejao.
Koliko god je bolelo. Ja sam se smejao.
Samo sam ćutao.
Bolelo je nezamislivo.
Ali to sam bio ja.
Čovek zauvek izgubljen u svom ludilu.
Duša na udaru vetrova, na ivici propasti.
Deo po deo mene je umirao.