Priviđenja

Noćas sam iskren,

ali nisi tu da me čuješ.

Opet te pravim od dima cigarete,

opet te gledam na dnu prazne boze.

Opet ti se smešim iako nisi tu.

Opet živim u iluziji.

Opet je stvaram.

Ponovo krećem da pišem,

iako nisam ni reč napisao od kad si me uzela.

Znao sam da to nije dobro,

znao sam da sam u problemu.

Znao sam to čim sam te ugledao prvi put.

To se zove ljubav.

U tom sam problemu.

Stojim na krovu moje zgrade,

praveći te u dimu osećanja,

poroka, tuge i trule ljubavi,

posmatram grad.

Smešiš mi se, i divimo se pogledu.

Čoveče ovaj grad je prelep.

Uživamo u pogledu, u gradu,

u ovoj prohladnoj letnjoj noći.

Ti mi se samo smešiš,

reč ne progovaraš,

puštaš me da pričam.

Slušaš sve što imam da ti kažem,

i baš kada pomislim da si tu,

i da si stvarna,

odeš šetajući pod mesečini,

tiho,

baš kao što si došla.

Ponovo ostajem sam,

gledajući svoj grad,

ispijajući svoje piće

i smešeći se pogledu.

Ponovo si me prevarila.