nedostajanje.

Noć.
Sitna kiša, piće, decembar i ja.
Pijemo u tišini.
Ubijamo vreme i nedostajanje.
Nedostajanje...
Mislim da je to najgora stvar. Sa sobom vuče setu, tugu, u mom slučaju i depru.
Ali navikao sam na to.
To je bilo neko moje normalno stanje. Patnja.
Jebeš ga. POnekad se ljudi začude kada me vide raspoloženog.
Sinoć mi je prijala ta šetnja po kiši.
Pio sam pivo, lagano kisnuo u tišini.
Kasno je bilo, i ulice su bile puste.
Prijalo mi je to. Zaista jeste.
Samo je smetalo to nedostajanje.
Noćas mi je nedostajala jače nego ikad.
Osećao sam kao da smo udaljeni milionima kilometara.
To nikako ne bih podneo.
Ali bih preživeo. Iz inata.
Inata prema sebi, njoj, daljini, i toj nekoj ljubavi.
Ponekad ne znam da li i dalje verujem u ljubav uopšte.
Sreda popodne, magla.
Spokojniji sam. Treba mi san, kafa, jedno kratko piće i malo tišine.
Ma treba mi i ona, ali ćutim.
Malo ću opet popričati sa Maglom, prošetati.
Jebiga. Opet nedostajanje.
Ćutim.