ovo više nisam ja.

Spustila se magla. I hladno je. Ali prija ta hladnoća.
Prija mi magla. Izašao sam na cigaretu.
Ovo je pretposlednja. Previše pušim.
Previše i pijem. Ali noćas sam trezan.
Ne prija mi ovo stanje.
Napolju je lepo i tiho. Magla me je malo sačuvala.
Od sebe, od ljubavi, od demona, od depresije.
Od svega.. Otvorio sam vrata terase širom.
Kad bi Magla mogla ući i u moju sobu.
Spasiti me snova, spasiti me od noći.
I od sebe.
Unutra, ja sam u svom kavezu. Svom mraku.
Bijem svoju bitku. Pijem vino.
Prvu i poslednju čašu za večeras. Šteta.
Stvarno dobro vino.
Šteta. Ovo je nekako nepodnošljivo.
Zaista, par puta sam se zapitao, kako se isključuju osećanja.
Kako se ubija ljubav? Kako se gasi ovaj svet?
I dalje se pitam, i želim da pobegnem.
Jednostavno ne mogu. Ne da mi se da zapalim poslednju cigaretu.
Ne da mi se da prestanem da živim.
Ne da mi se da prestanem da je volim.
Treba mi piće. Ona je sada daleko, u drugom gradu.
Ja sam ovde, sam, trezan. U borbi sa sobom, svetom i demonima.
I ovo ne umem sam. Voleo bih da je tu. Samo jednom.
Prvi i poslednji put. Jednom i nikad više.
Lepo je ovo vino, lepa je magla.
Loša je noć. Ovo nije moj dan.
Ovo nije moje vreme. Ona nija moja.
Ovo nisam više ja.