u kafani, pa i posle nje

Mamurluk, sam po sebi,

nije nikada bio prijatan.

Ali navikneš se na njega.
Čudno je to što se njega setiš
tek kada krene
da te polako uništava.
Ne setiš se ni dok točiš vino,
niti dok menjaš bokale,
niti dok naručuješ nove.
Već samo kada te ujutru probudi
prvo povraćanje,
i onda gledaš u to što si izbacio,
nadajući se da nije deo tvoje
sjebane utrobe završio u wc šolji.
Nije, dobro je.
Osećaš se kao da si pobedio,
ali tortura se nastavlja i do kraja dana.
Ali vremenom se navikneš
i jedan klin iziješ drugim.
Nekim ljudima je lakše da se nikada ne trezne
Kažu
Sine, isplatljivije je, jer znaš
jebe te žena, jebu te deca,
jebe te posao, jebe te država,
jebu te ovi picopevački barmeni.
Nisam slušao većinu pizdarija,
kojima su se gađali u kafani,
uglavnom se pričalo o politici,
o režimu,
o boljim vremenima, davnim vremenima,
u kojima nisam ni rođen.
Ljudi su zaboravili na trenutak,
sadašnji.
Jebite se, i vi i vaša davna bolja vremena,
i davne bolje vladare.
Ipak, ubrzo bi se stišalo proseravanje,
našla bi se nova tema,
o sportu, kvalitetu vina, o lepoti žena
koja nismo umeli ni da izgovorimo,
koje nismo uspevali ni da ljubimo,
Nismo se dobro poznavali,
ali nismo imali potrebu ni da se lažemo,
uostalom, već obrnuti bokali vina
nisu nam to dozvoljavali.
I tako u kafani, brinulo se
o ženama, politici, fudbalu,
i ceni svakog novog bokala,
samo se najmanje brinulo u mamurluku,
o kome se ipak, sledećeg dana,
najviše pričalo i mislilo.