Sahranjena ljubav

Nije podnosila moja sanjarenja
uz jeftina piča,
Stare filmove, 
Uz Kazablanku i Hemfi Bogarta.
Nije podnosila moje stare cipele,
Šibice kojima sam uvek palio cigarete.
Moj ogromni kaput, đubretarac
I hiljadu sitnica njegovim čepovima
Hiljadu priča, pisama
i hiljadu zvezda u tim džepovima.
Nije podnosila ni moje kasne posete,
recitovanje tek napisane,
veoma pijane, poput mene,
pesme.
Ali je igrala tu igru sa mnom,
igru nepodnošenja, igru dobacivanja,
prebacivanja.
Oboje smo bili dve potpuno pogubljene osobe,
koje su tumarale u hodnicima vremena,
U mraku, i po štrokavim podovima,
poput podova u javnim toaletima.
Ona je igrala svoju sjebanu ulogu,
na svom polju.
Ja na svom, i bio sam jako dobar,
nije lažna skromnost.
Samo naše uloge, nisu bile deo istog filma.
Nismo podnosili osobine i navike,
partnera u zločinu.
U zločinu, da,
Činili smo zajedničko krivično delo,
volesmo se do zaborava i nazad.
Tapkajući u jednoj tački,
baš na granici ljubavi i mržnje,
na granici snova i jave,
igrali smo ruski rulet sa samom smrti,
i smr je pobedila, naša ljubav beše sa hranjena.
Duboko ispod Kazablanke,
ispod poslednjeg Bogartovog viskija,
poslednjeg Beogradskog bluza
preslušanog kasne jeseni.