Svakodnevno nevreme

s kakvom smo se prošlošću suočavali,

budućnost nam nimalo nije svetla,

peti dan pod pićem,

od ranog popodneva,

sakriven u svojoj sobi,

daleko od sveta,

pišem pesme o svojoj tami,

o smrti s kojom se mimoilazim svako jutro

na putu do klonje,

a od moje sobe do konje ima čitava dva koraka,

smrt mi je blizu,

dahće mi za vratom,

pomera mi knjige na polici,

skriva cigare koje sam opet kupio,

kako bih se trovao,

a i merak mi je da pripalim pijan,

a pijan sam često,

što kaže dis Petković zaželim da sam pijan dovek,

da vas ne vidim ne čujem,

da ne izađem iz svoja četiri zida,

da vi ne umete ući unutra.

Ja sam životinja,

sklon samodestrukciji i neprekidnom proseravanju,

nemam prijatelje ali imam nesanicu,

nemam drugove ali imam saborce,

nemam žene imam bestidne bludnice,

nemam novca imam svakodnevne mamurluke,

nemam budućnost, a ni prošlost mi nije sjajna,

nemam lep pogled, ali imam naočare za sunce

naočare za kišu, sneg, ljude, mamurluke, svitanja...

nemam poverenja, al se često zajebem,

opkoljen sam sobom i svojim demonima,

ali i sebe sve manje i manje trpim,

rođen sam pre 23 godine pred samo leto,

a počeo sam da ga prezirem,

nemam problem da lažem,

ali više praktikujem da ti ne govorim istinu.

Najlepše lažem tuđe žene i sebe,

uvek pokraj kreveta imam flašu vode,

da se nalijem ujutru i izborim sa suvim ustima,

vrata terase su mi uvek otvorena,

čak i zimi, jer me glava strahovito boli ako nema vazduha,

a i mora sav onaj alkohol koji isparava iz mene negde otići.

imam finu policu knjiga,

sjajnu kolekciju gužvanih konzervi piva,

i nemam više para,

jer ću poslednju kintu pročitati i propiti.

Ja sam nevreme svoje svakodnevnice,

na plećima nosim crnu prošlost,

čekam još crnju budućnost.

ja sam neko ko piše ove pesme

u nadi da sebe nikada neću nazvati pesnikom,

ja sam neko ima afinitet da ne napuni dvadeset četvrtu,

živeli.