Hladno je. Mnogo hladno. Možda ova zima opisuje stanje u kome se nalazim. Možda je ovako hladno samo da me podseti koliko mi fali taj neki beg odavde, sa ovog sveta, iz moje kože. Možda me samo ova zima podseća na sve ove vetrove koji tuku kroz moje srce, koje ponekad drhti. Drhti da ga ni ja ne razumem.
Ne, više mi ni ti ne nedostaješ. Ni tvoj korak, glas, osmeh, tvoj miris, tvoja kosa, način kako uvijaš kosu kad si nervozna, sve ono za čime sam čeznuo. Sve ono što mi je jako trebalo. Stajao sam danas kraj prozora i pušio. Dugo sam stajao, ali bez neke poente, posmatrao sam sneg i led, ali svoje misli nikome nisam posvetio. Bilo je to obično stajanje. Praznih misli, prazne glave.
Ponovo nemam inspiracije. Već neko vreme nikome nisam ni reč posvetio. Kao da me je ova zima ubila, i svojom hladnoćom stišala sve bure u meni, i ohladila sve što je postojalo u mom srcu. Dugo nisam pričao pomoću papira i olovke. Nešto se čudno dešava. Opet sam trezan.
Ludo je da ti išta objašnjavam. Kao da sam isključen iz svega. Od sveta, od sebe. Od vas. Nesvesno sam sve isključio na prekidač, kao da sam se nesvesno sapleo i pao na njega.Čudno se osećam. Ali mi se nekako sviđa.
Znaš viodeo sam jedne zelene oči. Prelepe su. Vredne gledanja, čitavu večnost. I videle su one mene. Jesu. I jesam, ostao sam zbunjen. Zbunjen i pomalo zatečen. Kao da me ova zima nije dovoljno iznenadila. Kao da nije sve preokrenula i istumbala. I sada sam u potpunom haosu. Ne znam šta je šta. Ne znam ko je ko. Ne znam više ko sam, i ne znam gde sam. Ovo mi sve liči na san. Ne znam.
Sada još te oči.
Ne, više mi ni ti ne nedostaješ. Ni tvoj korak, glas, osmeh, tvoj miris, tvoja kosa, način kako uvijaš kosu kad si nervozna, sve ono za čime sam čeznuo. Sve ono što mi je jako trebalo. Stajao sam danas kraj prozora i pušio. Dugo sam stajao, ali bez neke poente, posmatrao sam sneg i led, ali svoje misli nikome nisam posvetio. Bilo je to obično stajanje. Praznih misli, prazne glave.
Ponovo nemam inspiracije. Već neko vreme nikome nisam ni reč posvetio. Kao da me je ova zima ubila, i svojom hladnoćom stišala sve bure u meni, i ohladila sve što je postojalo u mom srcu. Dugo nisam pričao pomoću papira i olovke. Nešto se čudno dešava. Opet sam trezan.
Ludo je da ti išta objašnjavam. Kao da sam isključen iz svega. Od sveta, od sebe. Od vas. Nesvesno sam sve isključio na prekidač, kao da sam se nesvesno sapleo i pao na njega.Čudno se osećam. Ali mi se nekako sviđa.
Znaš viodeo sam jedne zelene oči. Prelepe su. Vredne gledanja, čitavu večnost. I videle su one mene. Jesu. I jesam, ostao sam zbunjen. Zbunjen i pomalo zatečen. Kao da me ova zima nije dovoljno iznenadila. Kao da nije sve preokrenula i istumbala. I sada sam u potpunom haosu. Ne znam šta je šta. Ne znam ko je ko. Ne znam više ko sam, i ne znam gde sam. Ovo mi sve liči na san. Ne znam.
Sada još te oči.
Нема коментара:
Постави коментар