Vidimo se uskoro

Septembar me podseća

na moja jesenja pijanstva.

Na onaj kesten

što mi je prošle godine umalo razbio glavu.

Septembar mi otvara vrata jeseni

i vraća u snove onaj miris Novog Sada,

kuvanog vina i motanih cigareta sa ukusom vanile.

Septembar me podseća

na moje bušne cipele koje sam nosio

onog kišnog dana kada sam ljubio tuđu ženu,

tu dole kod glavne železničke.

Septembar me podseća na onu sunčanu nedelju

kada smo koračali pustim ulicama Sremskih Karlovaca

i kada je bilo začuđujuće toplo,

ulice su bile puste a kroz otvorene prozore

mirisao je vojvođanski nedeljni ručak.

Dužan si mi Novi sade,

dužan si mi jedan ručak i jedan bokal vina

i to ne bilo kakvog vina,

već kuvanog vina.

Dužni su mi i Sremski Karlovci,

jedan par ruku da ih grejem,

jedan ručak u onoj lepoj kafani na trgu,

i onaj isti kolač koji sam uzeo,

i nigde nisam bolji probao.

Dužna si mi Vojvodino još koji sat

uz kafu i cigarete koje mirišu na vanilu.

Vratiću vam se ja,

i to vrlo uskoro,

vozom, onako kako pesnici putuju,

ovaj put u nekim drugim cipelama

ali u istoj kožnoj jakni

u kojoj ti donosim malo tajni beogradskih ulica,

malo pesama o zaboravljenim ljubavima,

malo stihova o Čuburi i Krstu,

donosim ti malo onih mirisnih cigareta,

i od tebe očekujem nečije pitome ruke

i pitom pogled

i barem još dve tri kafe,

naravno bokal kuvanog vina

i isti onaj miris nedeljnog ručka.

Vidimo se uskoro,

to Vam obećavam,

pa da vam opet,

do sledeće jeseni, posvetim stih.