jesen bez boje

kako nagrne ovo sivo jesenje vreme,

opseda me muzika Toma Vejtsa..

Sve je tu,

Kiša, hladnoća, nemerljiva usamljenost,

seta, ali i radost,

dobar gruv i lagani džez neudobnih patika

i raskopanih ulica Beograda.

Samo mi fali boca žestine,

crveni laki strajk meko pakovanje,

naočari koje služe da ovo sivilo oboje

u bilo kakvu boju,

služe da mi zaštite oči i dušu

od znatiželjnih i tuđih dodira,

ispratiću te na trolu bejbi,

vrati se kući,

ova je poslednja,

brinuće se tvoji.

Nije ovo pesma Riblje čorbe,

i neću ti dati love za taksi,

već ću i ja peške do kuće,

sad već težim koracima

u još neudobnijim patikama,

sada mi i naočari smetaju,

jer kad ih nosim samo tamu vidim

a i kako ne bih kada će uskoro ponoć.

Spuštajući se ka Franšu,

molio bih se da me neko prepozna,

Ej ti si dobar lik,

ajde sedaj, imaš prevoz!

Seo bih da udahnem vazduh,

malo obrišem čelo od kiše

i stvarno da sklonim te naočari,

dobro su me čuvale

baš kad sam ovu malu pratio na trolu,

uspeo sam da sakrijem pogled

i da kao ne vidim poljupce koje mi je slala

i osmeh koji je osvetlio ovu beogradsku noć,

osmeh koji će isčeznuti kada shvati

da broj koji sam joj dao ne postoji.

Evo opet me stiglo ovo sivo vreme,

osećam se nekako prijatno,

jer kao da sam svo sivilo iz sebe

izabacio na ulice i tamo je ostalo.

Sećao sam se nekih trolejbusa i tramvaja

nekih sitnih kiša koje su padale,

opijanja i crvenog lakija,

džonjanja sa Vejtsom

u neudobnim patikama,

i onog laganog koračanja

nazad ka slaviji,

ostavljajući crveni krst iza sebe,

hrleći u nadanja za bolje sutra

za neku lepšu i bolju jesen,

iz godine u godinu,

vraćam se slaviji i nadanju.

od nadanja sačuvao sam ovu pesmu,

uz njen ritam sam nalazio najlakši put ka domu.