1001x1001

ja ću da ti napišem reči,

hiljadu reči i hiljadu stihova,

pisaću ih svake noći

i tako hiljadu i jednu noć u nizu,

bez pauze bez odmora,

i kada mi nestane mastila

i kada izlomim penkalo,

pisaću krvlju i perom,

perom od dvoglavog orla,

koji mi čuva leđa u ovo tamno doba,

okruženi lešinarima i praznim flašama,

flašama prošlosti ispunjenih istorijom ljubavi,

i prašinom,

jer in vino veritas bejbi,

i kada mi nestane papira

ja napraviću novi,

makar morao da pređem celu saharu

i popnem se na vrh piramide,

ne bih li spoznao vrh sveta i kraj besmisla,

početak svemira i magiju kosmosa,

ne bih li morao da odem čak do Mesopotamije,

na kamilama, obliven znojem krvlju

i prekriven maramama,

štitim se od sunca i lešinara

koji me prate još od početka puta,

i dvoglavi orao koji kao ni ja ne spava

i svake desete noći mi podari još jedno pero,

a ja iz leve ruke uzimam krv i nastavljam da pišem,

na papiru koji sam naučio da pravim u mesopotamiji

do koje sam stigao strpavši pustinju

piramide kosmos i lešinare u mali džep svojih krpa!

zgužvao bih krvave i znojem natopljene krpe

i ostavio u bisagama na svojim kamilama,

jer se opet skrivam tamo gde izvire slatka voda

gde raste zelena trava i moje noge su svakog jutra

mokre od rose,

dok pijem čaj i pušim cigaru,

dočekujući sunce

previjajući levu ruku i odlažući pero dvoglavog orla.

Lešinari su noćas odustali od lova na nas,

a mi sada nakon hiljadu i prvog svitanja,

hiljadu i prvog pisanja hiljadu i jedne reči,

u hiljadu i jednom tekstu za tebe,

stavljam tačku i potpis,

ne, možda je bolje da to budu inicijali,

ma svejedno ionako ovo niko čitati neće,

ajmo sada stari moj,

da odložimo oruđe u vidu pera i knjige,

da odložimo orušje u vidu šaka i reči,

jer hiljadu i jedan puta hiljadu i jedan stvarno je jak broj,

koji ne smem zamisliti,

bojim se uplašićeš se i ti,

još gore,

u tim rečima,

možda neće postojati nijedna dovoljno dostojna

da bude posvećena tebi.

završih cigaru i previjanje ruke,

i još jednom moja stopala kročila su u rosnu travu,

dvoglavi orao klimnuo je glavama u znak pozdrava,

a ja kažem laku noć matori,

i spokojan ležem da spavam,

posle hiljadu i jedne noći pisanja o tebi,

bez i trunke straha

i zdravog razuma

jer ti ipak

ne postojiš.