Vidi pa se zajebi

Ja sam čovek koji retko kome veruje,

Samim tim retko kome praštam.

Pa ako ti se desi da ka meni ispališ metak,

Sa smeškom na licu,

Ili ako na leđima osetim nož sa tvojim imenom,

Zgaziću ti taj obraz koji nemaš,

Zgaziću te sopstvenim rečima.

A ako imaš sreće da ja procenim da sam ja kriv,

Što ranije nisam video tvoje pravo lice,

Samo ću se okrenuti i otići u tišini.

Jer ni iskusni čuvari krda

Ne prepoznaju vuka u jagnjećoj koži svaki put.

Ako se okrenem i odem bez reči,

To nije znak da sam poražen,

Da sam povređen i ranjen,

Niti da si me ti pobedio,

Već to je moja volja a tvoja sreća,

Što procenim da nisi vredan gaženja,

I da taj đon koji imaš umesto obraza,

Ima suviše govana po sebi,

Da ja ne želim da prljam ruke

Ili da bacam reči na takvo smeće.

I da moje vreme nije vredno tebe.

Ali ipak, seti se kad legneš da spavaš,

Da negde neko može da ti naplati račune,

I to sa kamatom koja ti se u život usere.

Mene ćeš se setiti kad mrak padne,

Kad prolaziš kroz senke,

I kad legneš da spavaš.

Zapamti, miševi igraju kolo

dokle god im mačor to dozvoljava.