gradske tišine

Budio me je alarm oko 5.

Miris kafe razbistrio je maglu

u mojim očima.

Jutarnji ritual, uz kafu naravno,

bilo je okretanje radio stanica,

u nadi da ću naći baš onu pesmu,

koja ispomera zidove realnosti,

i promeni ceo tok dana,

ceo tok nedelje, godine i decenije!

Ni jutros nisam imao sreće,

te sam se opredelio za oproban recept

u režiji Dejvisa Majlsa,

pustio sam trubu pod kožu,

osećao miris kafe i džeza,

osećao ukus gorkog poraza

i crnog grožđa.

Kakva aroma jeseni bejbi, ha?

Oko pola 7 bio sam na Trgu republike,

popularnom mestu gde se ceo grad sastaje,

gde su se generacije sastajale

i gde će sastajati,

popularno 'kod konja'.

Pola 7, pada sitna kiša,

natapa mi teksas jaknu

a ja zablenuto stojim kraj Narodnog pozorišta,

u zaboravu zašto sam ja tu i gde sam pošao.

Zbunjen, oduševljen, nasmejan

ugledao sam prvi trag boje u centru sivila.

Taj trg je bio pust,

kafane su bile zatvorene,

jedina živa duša bio je čistač ulice,

praznio je kante i kupio smeće sa pločnika,

suprotno od njega stajala se sanjiva lutalica,

verovatno gladna, iskisla i sigurno usamljena.

Imali smo toliko toga zajedničkog ovog jutra,

to kuče, ni krivo ni dužno ostavljeno na vetrometini.

Taj trg je bio pust

i nikad lepše nije izgledao.

Saobraćaj je bio redak,

retke su tišine

koje sam doživeo u centru mog grada,

retke ali neprocenjive.

sanjivim korakom spustio sam se niže,

gde je na okretnici stajalo stotinu autobusa

a kraj trafike bio je stotine šofera

koji su cvokotali, smejali se,

ispijajući kafu iz kartonske čaše,

i gazeći pikavac odrpanim patikama.

A ja sam jutros sa Majlsom popio kafu,

uvijen u oštar miris još jednog poraza u nizu.

Nemoj da mi govoriš dobro jutro,

dok ne prođe podne.