.

Hljadu i prvi miris jeseni

Uleteo je jutros u moju sobu,

Širom otvorio vrata terase,

Stavio do znanja da je on danas gazda.

Važi bejbi kažem,

A onda se mukom dižem iz kreveta,

Uz bolove i mrzovolju odlazim do klonje,

Barem ko čovek da se umijem i ispišam.

Prijao mi je ovaj sistem ležanja,

Da nije bilo bolova,

Dani bi bili još bolji.

Doručkovao sam 's nogu',

I onda se šetao po stanu,

Od terase do terase

Upijajući miris jeseni.

Kao onih dana kad sam cipele trošio

Po tašmajdanu.

Miris jeseni,

Kuvane rakije, lepog ženskog parfema,

Cigariljosa sa vanilom,

Miris Beograda i jutarnjih kafa koje dopiru

Sa Bulevara.

Znate,

Već dugo se osećam umorno,

Iscrpljeno.

Već neko vreme funkcionišem bez pića,

Nekako sam i ponosan na sebe,

Umoran sam kao teškaš u 15.rundi.

Taj umor, ne pijenje, udamljenost

I samo suočavanje sa jutrom bez mamurluka,

I sudar realnosti od koje sam bežao,

Navela su me da se razmišljam.

Da sagledam sve frke u kojima sam se cimao,

Iz više uglova. I jebem mu miša,

Osećao sam se bolje.

Recimo, okrenuo sam leđa ljudima

Koji su hteli moju dušu da diraju svojim

Prljavim rukama.

Naučio sam slušati Toma Vejtsa bez brendija,

I sa druge strane uživao u njegovim delima.

Beograd sam opet gledao dečačkim očima,

Kao pre deceniju ipo.

Osećao sam neku toplu povezanost sa gradom,

Opet čitajući knjige u izlogu kafića,

Ili klupama beogradslih parkova.

I evo sada se setno prisećam svih svojih grehova.

Kao da je prošlo 30 godina,

A ne 2 meseca. Ma ni 2 meseca bejbi.

Podseća me jesen na lepe tužne priče,

O kosama koje sam mirisao,

O svim pićima koje sam posvetio

Beogradu i ženama,

Jesen me podseća na grehove

Jer smo mi od jeseni pravili proleće,

Cela ta ekipa.

Od muzičara do pisaca i boca pića,

Koje sam slušao, čitao i ispijao.