proveo sam par sati na terasi,
posmatrao sam nebo
gledao kako oblaci prolaze,
kao da gledam reku koja teče.
Misli sam gubio u njima,
sećao se nekih dobrih priča
velikih zajebancija i gluposti koje sam pravio,
sećao sam se malo i onih tamnih dana,
kojih je nažalost bilo mnogo više.
Sivi dani iz kojih sam izvlačio mamurluke i reči.
Reči koje sam posvetio svima,
Beogradu, ulicama, ženama, piću
sve što volim, i što sam voleo,
na mene nije dobro uticalo.
Sve što sam radio iz čistih emocija,
na meni je ostavljalo rane,
a bojim se da neke nikada neću moći da zalečim.
Ipak jašem ka zalasku sunca u nadi
da će vreme izlečiti sve.
Ipak posle svega,
od svih komada duše koje sam razdelio,
prijateljima, kafanama, ženama,
ostao mi je samo jedan deo,
koji ću ipak za sebe sačuvati.
Ostala i mi je ta vera u vreme
i u to da će minuti sporo teći,
jer je to ono što mi treba ovih nedelja.
Ne spavam dobro,
ali mi to ni najmanje ne smeta.
Jer biće noći i dana za spavanje.
Jašem ka zalasku sunca u nadi
da ću posle sledećeg brda naići na nekog
koga ću prihvatiti i koga ću upoznati.
Ko neće posegnuti za mojim grudima,
i pokušati da istrgne ono najvrednije što čuvam duboko u sebi.
Jer ću ga braniti,
dao sam ostatke svoje duše
i ostao najusamljeniji čovek na svetu.
Onaj poslednji deo čuvaću za sebe,
sve dok mrdam.
Jer dok mrdam,
ti znaš da ne smeš da mi priđeš.
Čekaju te moji pištolji,
čvrsto podignute ruke i košmari koje nosim ispod kaputa.
Još uvek me čuvaju ožiljci na koži,
koje sam pokupio tokom godina lutanja.
A kao što znaš ja sam prvak sveta u lutanju.
I kao takav,
naoružan krajnjim atomima svoje snage,
jašem ka novom zalasku sunca,
ka ničijoj zemlji.
U nadi da će borbe prestati,
da će mi ovaj kaput postati lakši,
da mi pištolji neće više trebati,
da ću poslednji izdah i deo duše
dati snežno belom osmehu i čistim rukama.
Čovek se umori od bežanja,
čovek se umori i
od usamljenosti.
Нема коментара:
Постави коментар