Nisko iznad grada

Puštao sam vetar

Da mi dodiruje kožu.

Da mi prolazi kroz kosu

I zaviruje u dušu dok sam ubijao minute

Na istoj onoj klupi

Na kojoj sam godinama pio

I kidao se na čestice.

Ovog puta sam zatvorio oči

I pustio se ka oblacima.

Nosio me je vetar kao da sam od perja.

Ponovo sam osećao slobodu letenja

Iznad mog grada,

Povremeno su se otvarale rane na mom telu,

I krv je niz moje rukave kapala po gradu,

Oprostite ako sam noćas prozvao kišu

Ili ako sam vam krvlju uništio veče

Ili košulju.

Imao sam tu slobodu da odlučim

Da mom gradu nedostaju mokre ulice

Više nego ikad.

Meni su nedostajale mokre ulice

Moje cipele i mokre noge,

Moje cigarete nakvašene kišom,

Moj šal koji je čuvao moj vrat od predatora,

I sva ona pića koja sam sasipao u sebe

Ne bi li se ugrejao.

I znaš bejbi,

Teško je ugrejati usamljenog čoveka.

Možda eto pomogne dosta pića

Dosta stresa i cigara,

Nešto tuđih žena i jebanja do jutra.

I onda bi se isti taj usamljenik

Ohladio na jutarnjem vazduhu,

Dok čeka autobus

A svoje neokajane grehe nosi ispod naočara,

I osmeh džukca koji govori 1000 reči

A 2000 laži i sve ti ukrade.

Noćas puštam duhove grada da me vode

Nisko iznad njega,

Kao Crni Bombarder

Letim nisko ispod radara,

Nosim kišu punu krvi.

al oprostite, mojim bušnim cipelama i meni

Jako su falile te mokte ulice.

I ti duhovi grada.

Miris beograda koji se budi i kuva mi kafu,

Sunce učestvuje u toj magiji,

A ja odmahujem rukom u znak pozdrava,

Sedam na trolu kod beogradjanke i vracam se kuci.

Znam da me prva dama ispraca,

Zeli mi laku noc i mirno more