jos nemas ime

Zamišljam

Kako zaustavljam vreme,

I posmatram te,

Onako kako nisam godinama,

Priđem ti,

I dodirnem po licu,

I nasmeješ se,

I opet izgorim.

I opet veče miriše na tebe,

Opet kažem, tiho,

Sebi u bradu,

Stvarna si.

I nema veze,

Što opet grešim,

I što opet slabije pričam,

I što je korak teži,

I oči sjajnije.

I što je roze,

Protutnjao mojim

Organizmom,

I što je pesma za tebe,

I što sam patetičan,

Što sam pičketina,

Ja se jebeno smejem,

Na sav glas,

Iz nekog zadovoljstva,

Pojma nemam kog!

Nije bitno to,

Što se ovoga,

Možda neću sećati,

I što ću imati glavobolju,

I što će me interventa,

Koja uporno kruži krajem,

Izlemati i oterati kući,

Jer im se može.

Zatim će mi zaboraviti ime,

I šamare,

Koje će moji obrazi pamtiti,

I nastaviće jurnjavu,

Za klincima koji nose kapuljače,

Koji potežu lančeve i štangle,

Koji puše travu i glasno se smeju.

I ništa od toga neće biti

Više bitno,

Sem ovog mog čudnog osmeha,

Zadovoljno se smejem,

Iako znam da nisi stvarna.

Ali,

Ja sam zaustavio vreme,

A ti si se osmehnula.