Šut za 3

spakovao sam još pića, 

iščekujući vreme da prođe, 

kuvao sam se u svojoj sobi, 

ispred ventilatora i uz rokenrol, 

gledao sam ožiljke na rukama, 

koje sam sam napravio, 

koje je vreme napravilo, 

koje su lude godine napravile, 

i poneke mačke iz ulice, 

kada sam u februarskim noćima bio neželjen gost, 

čekao sam zimu da se malo sakrijem, 

da se ulice smire i ljudi povuku, 

jer zimi neželjenih gostiju, sem mene, Beograd nije imao, 

a i dobro smo se držali nas dvojica tada, 

leti se udaljimo, 

stoka izbije u grad, 

a i ja sam slomljen kao pička, 

skriven daleko od vidika sveta, 

živim u nadi da će biti bolje, 

da ću očvrsnuti od udaraca glavom o zid, 

da će zid biti taj koji popušta, 

živim u ludoj nadi da će me neko drugi prihvatiti, 

u još luđoj nadi da ću ja prihvatiti njih. 

I tako na obodu Kalemegdana, 

čekao sam novembar, decembar, 

novu godinu, januar, februar, proleće, 

sklanjao dušu a davao telo, 

dušu nosim netaknutu, 

a srce mi je prazno, oštećeno 

lako je ranjivo i jako krvari, 

ruke mi krvare, 

noge su mi teške, 

oči me bole od pića i od nedostatka suza, 

grudi me peku jer sve gutam i držim gard stojički, 

grudi me peku jer u njima pucam, 

kao čaša, kao pepeljara, 

kao nečiji zubi. 

Uskoro punim 1000 godina, 

nosim naočare za sunce noću, 

najviše volim tu ivicu na Kališu, 

odakle gledam Savu, 

odakle gledam kako Sava nosi skoro sav moj bol, 

dim pljuge i miris pića, 

kako nosi note Riblje čorbe i partibrejkersa, 

malo nežnije plutaju preletove pesme 

kao i ekv, 

samo mene niko nigde ne nosi, 

a od ljudi sam umoran, 

negde sam zagubio prekidač za reset, 

čujem u daljini kako mi vreme teče, 

još 10 sekundi i kraj napada, 

šut za tri! 

i šta onda? 

možda ste me uhvatili u odlasku.. 

A možda ću ipak pogoditi tu trojku