o zokiju

o zokiju

ubijao sam par sati sa zokijem,
retki su bili naši razgovori,
ovakvi,
puni ćutnje.
dugo smo sedeli na uglu resavske
i kralja milana.
čekali smo da prođe vreme,
nismo pričali,
nije bilo potrebe za tim.
zoki je pandur, a ja sam niko,
možda budem pisac, ko zna,
nismo iz iste priče,
poznavali smo se,
povremeno ćaskali,
uglavnom peckali i podjebavali
sagovornika.
na granici da se pobijemo,
skoro svaki put,
psovali jedan drugog,
uz dunju, ili neku voćnu rakiju.
može da mi bude ćale,
ali sedeli smo kao da smo generacija,
zoki je dobričina,
u očima mu sija nešto,
nešto tužno,
ali ko bi rekao, pored svih osmeha,
svih zajebancija i priča
koje su se vrtele kada god bi se sreli,
da je to tako.
upoznali smo se u jednoj
vidikovačkoj teretani,
koju nekad, ili povremeno
posećujem, baš zbog svih tih osmeha,
koji su krili, vešto ili nevešto, svoje tajne.
-Kako to da pisac i pijanac
dolazi ovde da vežba, jebem mu mater!?,
procedio je zoki prvog našeg susreta.
A onda je raširio taj osmeh,
koji je popravljao i ukus loše rakije,
zoki je bio pandur,
a ja ne volim značke,
zoki je neko koga želite isprebijati,
ali to nikada nećete uraditi,
jer ima sjaj u očima,
i neke ćutnje uz jeftinu dunju
su dobar smiraj dana,
verujte mi.