na kraju krajeva

Sedim i krišom posmatram tvoj osmeh,
pitam se gde sam se sjebao,
i zašto si zauvek otišla,
ili sam ja otišao,
od tebe i od svega.
Pitam se,
kako samo nisam uspeo od sebe otići.
Prokletstvo, 
osuđen sam na ovog bednika.
Možda se više nećemo sretati,
i možda će to biti dobro,
možda bejb.
Ni ja ni ovo u meni što gori,
i treperi kad te vidim i čujem,
ne veruju u to.
Jebiga

Uvek ja imam neke tuge da pobedim,

nekad ostanu u boci,

a nekad i ja sa njima,

i onda nema pobednika.

Niko se ne ljuti i svi čekamo smrt.

Na kraju krajeva,

ovaj kraj možda i nije tako lep,

kažu mi, ako se nije lepo završilo, još nije kraj,

ali verujem da sam ga ja skrojio onako

onako kako ne bi trebalo

I nemam moć da vreme vratim unazad

nemam moć da ispravim krive drine

čudno je to koliko želim da vratim vreme

ne izgovorim neke izgovorene reči,

prećutim nešto što nisam,

pogazim taj ponos koji nisam gazio kada sam trebao,

čudo je koliko bih sve uradio drugačije,

čudno je, jer,

ja to želim prvi put.