U crnim rupama nema ničega. Lepe su.

I baš kada se ludilo raščisti
i kada napokon bitku dobiju mir i tišina, 
ja se probudim. 
Neka druga senka u meni kroz piće, pesme, noći,
kroz ova slova koja ispišem, 
kroz početno slovo njenog imena, 
dignem sve u vazduh. 
Zapalim veliku vatru i pustim mrak da proguta sve. 
Onda nastane onaj krik tišine
 kroz prve zrake sunca i prve minute svitanja. 
Shvatim da je dan tu. 
Da još postojim 
i da je vreme da se otreznim od pića i snova. 
I shvatim da se ludilo nikada nije utišalo. 
Samo smo se čekali negde na putu. 
Postoje različiza ludila. Neka su pravi pakao. 
Ja umem od svakog da napravim dobro zezanje. 
A da, tu su mi i crne rupe. 
U crnim rupama nema ničega. Lepe su.