krovovi

bilo je neke lepote u tome da budeš lud.
uskoro će kraj januara.
Sneg je ponovo počeo da pada.
Napolju je veoma hladno
i ulice su puste.
Nisam nikoga mogao da sretnem.
Sneg je škripao pod mojim čizmama.
Sneg je sipao po meni,
grad i ljudi su bili usporeni.
Nedelja. Mrtav dan. Prokleto mrtvilo.
Zapalio sam cigaretu, posle ko zna koliko meseci.
Moj problem je što ne umem reći ne.
Popeo sam se na jedan krov.
Usput sam kupio kafu.
Na ulicama se odjednom stvorila gužva,
Ne znam odakle ovi ljudi.
Sneg je i dalje padao,
ali sitno. Divno je ovo jutro.
Sa ulice su sada dopirali glasovi ljudi,
zvukovi automobila, autobusa,...
Delilo me je oko 100 stepenika od te gungule.
Krov i ja smo bili 20metara od ulice.
I nije neka visina.
Ali kao da smo bili udaljeni miljama.
Nekako sam osećao pripadnost tom krovu.
Nisam gore često zalazio.
Uvek bih zaboravljao,
i ponovo se podsećao,
kako je gore dobro.
Voleo sam da spontano gubim vezu sa stvarnošću.
Prijalo je.
Spasilo je dan.
Spasilo je nedelju.
Ne volim nedelju.