15 godina kasnije.

Zdravo Beograde, dugo se nismo videli.

Jebote, prošlo je čitavih 15 godina. Ponovo sam u ovom gradu. Ne da se vremenu, stari moj. Nije se davao vekovima, raznim vladarima, mecima, bombama, vatri. Nikome se nije dao, sem nama, stanovnicima. Pre 15 godina sam napustio ovaj grad, mislio sam nikada se neću vratiti, a onda jednog novembarskog jutra sam ponovo koračao ulicama Beograda, ponovo sam prolazio kroz taj ulaz, sada malo čistiji, malo sređeniji nego te 1998. godine. Ništa se mnogo nije promenilo, miris grada je isti, miris reke je isti, ljudi su isti, iako misle da su se promenili. Sve je isto. Sem mene.

Otišao sam odavde jer sam morao. Država se raspadala, to sam i podnosio, u kandžama lošeg društva, droge, i neprekidnog ludila na ulicama, proživljavao sam svoje srednjoškolske godine. Nisam bio teški narkoman, nisam uzimao heroin, nisam bio toliko nemaran, kao moji drugovi.

I sada ovde, 15 godina kasnije, ja se pomalo osećam stranim u ovom gradu. Osećam se kao turista. Svi moji prijatelji su odavno umrli, tamo negde daleko izgubio sam i roditelje. Ostao sam sam. Vratio sam se Beogradu, da bih se barem malo, osećao kod kuće. Osećao da pripadam nekom mestu, nečemu. Nisam imao ni 20 kad sam otišao. Tog 17. juna 1998. godine umro je moj brat, moj rođeni brat, imao je 20. Godinu stariji od mene. Ubijen je na parkingu, kao pseto. Shvatio sam da ovde nema budućnosti. Spakovao nešto stvari u jednu torbu, pokupio svu svoju ušteđevinu, i nestao. Bez traga, bez glasa. Kasnije, par meseci kako sam se skrasio u Italiji, u jednom malom gradiću na severu zemlje, javio sam se roditeljima, ponekad i slao novac, kroz dve godine i oni su došli. Nikada nisu preboleli mog brata. Nisam ni ja. Teškim radom, uspeli smo da kupimo farmu, zatim kroz par godina, i da je proširimo. Posao je bio dobar, bili smo daleko od nereda, od silnih demokratskih promena. Radili smo za svoju porodicu. Za nas. Nisam se više drogirao. prestao sam i da pušim. I povremeno sam uživao u čarima italijanskih vinarija. 

Pre 6 godina sam kupio stan u Bariju, stan je gledao na Jadran, i ponekad bih do kasno u noć sedeo, posmatrao more i zamišljao kako je u mojoj zemlj i mom gradu. Imanje je jačalo, firma je rasla iz godine u godinu, uskoro su mi pomrli roditelji. Ostao sam sam, i tih par desetina seljaka koji su radili za mene. Vezala me je Italija za sebe. Ali sam se ipak vratio. 

Novembar je, začuđujuće je toplo, Beograd je okupan suncem. Zaključavao sam vrata mog stana, nekada očevog. Želeo sam da se prošetam, da popijem kafu. Bojao sam se tog susreta. Ulice i ja. Svi ti ljudi. Verovatno su mislili da sam neki stranac. Neki turista. Verovatno sam tako i izgledao. U dugom crnom kaputu, crnoj rolki, crnim pantalonama. Brada od par dana je otkrivala moje godine, čak je ona počela polako da sedi. Nisam se bojao godina. Verovao sam da sam bolji kako godine odmiču. Možda sam grešio. Izgubio sam 15 godina razmišljajući šta se sada dešava u mom gradu. Gde su mi prijatelji? Gde je stari čika Nidža i njegova violina? Šta je sa onom kafanom u koju su moj otac i njegov kum Mića, često odlazili. Najviše me je peklo pitanje gde je sada Ona?
------------
Novi dan u mom gradu. Čini se kao da sanjam. Probudio sam se veoma kasno. Skoro će podne. Nikada mi se ovo nije dešavalo. U većini slučajeva sam imao problema sa spavanjem. Sunčano je ponovo. Spremio sam se i izašao.Osećao sam tremu. Kao da sam tuđinac u svom gradu. Ali osećam sam kao da nikada nisam otišao odavde. Kao da sam putovao kroz vreme i kao da sam se iz '98. prebacio u 2013. Tek tako. Prošao sam kroz stari kraj. Dorćol se nije promenio. Svratio sam do Bajlonijeve pijace, želeo sam da ponovo osetim taj miris, tu gužvu, i sve me je nekako vratilo u detinjstvo kada me otac vodio mene i brata subotom ujutru. Kupio sam neke osnovne namirnice. Ushićenje nije moglo da se stiša dok sam koračao mojim Dorćolom, Kada sam se vratio u stan, neko je pozvonio posle samo nekoliko trenutaka. Nisam nikoga očekivao. Niko nije ni znao da sam se vratio. Niko nije mogao da zna. Nikome nisam ni imao da javim. Poneo sam pištolj. Otac mi je za 25. rođendan kupio pištolj. Bio je veliki ljubitelj oružja. Na kundaku su bili ugravirani datum rođenja i smrti mog brata. Voleo sam da pucam povremeno. Imao sam dozvolu za pištolj.
Ne znam koga sam očekivao, niti zašto sam se uplašio, ali verovao sam da ću biti sigurniji ako je pištolj kraj mene. Pažljivo sam otvorio vrata. Pred vratima stajala je jedna starija dama, kojoj ne bih dao godina koliko je zapravo imala, jer njen osmeh je blistao, a sjaj iz očiju je pobeđivao svaku boru i sedu koja je krasila njen lik. Znala je ko sam, pozvala me je po imenu.
Pustio sam je unutra. Kroz priču sećanje mi se vratilo. Bila je to tetka Ruža. Školska drugarica moje majke. Znale su se čitavog života. Živela je u zgradi do naše. Mama se često čula sa njom dok smo bili u Italiji, ali u poslednje 2 godine, kontakt je bio sve slabiji. Tetka Ruža je znala da se nešto dogodilo. Pričala mi je kako su njih dve bile kao rođene sestre, prosto je predosećala da nešto nije u redu. Popili smo kafu. Svideo joj se moj italijanski espreso, koji, priznajem znao sam veoma dobro da spremim.
Pozvala me je na večeru, da me malo upozna sa stanjem u državi i gradu. Nisam mogao danas da idem. Zamolio sam da odloži za neki drugi dan. Noćas sam želeo da se ponovo upoznam sa ulicama Beograda. Bilo je već veče i morao sam toplije da se obučem. Kada sam izašao na ulicu nisam znao gde ću pre. Šetao sam ulicama i video nove stvari. Beograd je izgledao starije, ali to nije umanjilo lepotu grada. Osećao sam taj poseban miris, bio sam opčinjen ponovo, kao da se prvi put šetam kroz ulice grada. Prolazio sam kroz Skadarsku ulicu i video jednu kafanu u koju je moj otac voleo da ide.
U toj kafani je odrastao, stekao prijatelje. Sada više te ekipe nema. Neke je odneo rat, neke je odnela bolest. Kao očevi naslednici, Dorćolci, voleli smo da svratimo u kafanu. Brat i ja smo išli u itu srednju školu, sve što smo radili, radili smo zajedno. Zajedno smo bežali iz škole, zajedno išli u kafanu zajedno se tukli, jurili devojke. Bili smo i najbolji prijatelji. Deo mene je umro, kada je on ubijen. Kafana je probudila nove uspomene. Seo sam i naručio piće. Trebalo mi je nešto kratko, da me ugreje. Sedeo sam za jednim od stolova na kojima smo sedeli nas dvojica. Kafana se promenila, sada je renovirana, ali stvari su ostale iste. Miris kuhinje. Miris prošlosti.
Posle drugog pića, jedan od zaposlenih je prišao i bez pitanja seo za moj sto. Nisam voleo takve gestove. Takvo nekulturno ponašanje. Podigao sam pogled i video da se smeši. Bio je to jedan od onih toplih osmeha. Pitao sam ga da li mu treba nešto. Pitao me je kako je moguće da ga ne prepoznajem i da li mi je zapad popio mozak. Kada me je nazvao onako kako nisam deceniju ipo čuo da me neko zove, setio sam se. Bio je to stari drugar iz kraja, iz srednje i osnovne škole. Bio je to večiti treći musketar. Moj brat, on i ja. Bio je stariji od mene godinu dana, ali je kasno krenuo u školu. Nije mu se dalo. Nije voleo da ide u školu. Nikola Sivić. Svi su ga zvali DŽoni, ali za mene i burazera, bio je Sivi. Jebote, godine mu nisu mogle ništa. Izgledao je barem 5 godina mlađi.
Malo smo proćaskali, rekao mi je da ga sačekam sat vremena, uskoro će mu kraj smene.
Kada sam se vratio, znao sam da će uspomene navirati. Nisam znao da će prošlost ovako jako udarati.

‘Čoveče, zašto se jebeno nisi javio da si opet u gradu? Nismo se čuli barem 5 godina, posmislio sam da si napravio neko sranje u Italiji, pa su te žabari uzeli na zub. Koji ti je?’ , tako je u svom maniru, Sivi, krenuo sa pitanjima, podpitanjima i komentarima. Video sam mu u očima iskrenost, bio je i ljut i srećan u isto vreme. Ali nije to umeo drugačije da iskaže, sem neprekidnim brbljanjem! Stari moj dobri Sivi. Prekinuo sam ga u sred monologa i zagrlio ga onako bratski, od srca. 'Dobro bre, koji ti je, nisi se valjda propederisao tamo!?', Opet je u svom stilu bockao kroz šalu, nimalo se nije promenio. Nisam shvatao koliko mi je ovaj čovek nedostajao tamo u Bariju. Sva ta njegova hitrost, pozitivna strana, kakva se retko gde sretala. Bilo je preterano hladno, ponoć je već prošla, prevoz nije radio, a mismo koračali gradom bežeći u naručje uspomenama. 

'Od kad si otišao, zamrzeo sam sva mesta na kojima smo zajedno izlazili. Posle njegove smrti i tvog bekstva, društvo se raspalo. Mnogi su se promenili, prestali da se javljaju, čak su se i izbegavali po ulici. Mnogi su sledili tvoj primer i otišli preko. Vesna je otišla i preko bare, Lemi čak u Australiju. Čuo sam da je putovao danima do tamo. Jebeš ga. Ja sam ostao ovde, da čuvam uspomene, kraj, dok vas nema.'. Satima sam slušao Sivog. Bio je iskreno slomljen, iako je to vešto prikrivao. Sivi je živeo sa majkom, teta Milenom, koja posebno volela mene i mog brata, svojom ćerkicom Anjom i kučetom. Oženio se početkom 2001. žena mu je stradala u saobraćajnoj nesreći godinu dana kasnije. Anja se rodila malo posle njihovog venčanja. 

Napokon smo seli ujedan bar koji je radio na istom mestu već 20 godina. Sećanja su nas opet odvukla tu, tu smo se tešili i pili zbog srednjoškolskih devojaka. Već posle par pića Sivi je otvorio dušu. Osećao se izanim, od svih nas, i od sudbine. Sada ima samo jedn razlog da živi, a to je Anja. Inače, odavno bi se ubio. Priznao je sve kroz suze. I osećao sam se kao najveće govno. 'Sada smo opet zajedno stari moj, sada će biti sve u redu.' rekao sam mu. 'Valjda hoće , nismo više mladi, ubili smo 15 jebenih godina.' kroz zube je prozborio, nategnuvši još jedan vinnjak.

Pričali smo dugo, o svemu, zanimala ga je Italija. Nisam uspeo a da ne izdržim i ne pitam, šta je sa krajem, sa našim zgradama, da li se iko vratio? Bojao sam se odgovora. Dorćol su uspevali da srede. Ulice su daleko mirnije nego pre 15 godina. Poneki su se vratili, povremeno se viđao sa ljudima, sa nekima iz našeg društva. Zauvek su se promenili. Svi. Pa i Sivi, i ja. Krenulo je da sviće. Bio je red da krenemo nazad. Grad se budio, a uspomene su išle na spavanje kao i mi. 

'Danas sam slobodan, kao i za vikend. Uzmi moj broj. Čujemo se za subotu, želim nešto da ti pokažem.' Bile su to poslednje reči Sivog, tog novembarskog ledenog jutra, Sunce je probijalo hladnoću, a nas dvojica polupijani vraćali smo se kući, kao nekada. 

Bilo je podne, budio me je fiksni telefon. Bože, ko li je mogao da zna za ovaj broj? Bila je to tetka Ruža, pozvala me je na ručak. Rekla je da me je videla jutros, i čula  moje pijane korake i probeme sa bravom. POzvala me je na ručak, da se okrepim, i dovedem u normalu. Imao sam sat vrmena da se sredim i pokušam da ličim na ljudsko biće. Širom sam otvorio prozore stana, razbuio me je miris zime, miris reke i svežina koja je naježila svaki deo moje kože. Iskreno, prijalo bi mi malo domaće kuhinje, dugo nisam uživao u srpskoj hrani. Moj stomak i ja smo se radovali tome. Prvi jutarnji espreso, oterao je mučninu. Raspremajući razbacane stvari, iz jakne su mi ispale cigarete. NIsam mogao da poverujem da su moje, ne bih voleo da postanem pušač ponovo. Ali osećao sam peckanje i nedostajanje prve kafe i prve cigarete. Međutim odustao sam. Pogledao sam mobilini telefon i video poruku od Sivog. Referisao mi je svoje probleme sa mamurlukom i rekao da mu se javim popodne u jednom kafiću, čekaće me sa nekim ko želi jako da me vidi.

Pošto sam imao još vremena do ručka, rešio sam da strčim do njega i iznenadim malu Anju. Na brzinu sam se obukao i svratio do prodavnice po neke slatkišei sitine. Malu Anju sam upoznao po prvi put, i poredivši sliku njene majke, bila je ista ona. SIvi se malo ljutio zbog toga, ali je popustio kada je video osmeh svoje mezimice. Bilo mi je drago videvši ovaj prizor, ipak je ovaj dan dobro počeo. Čekao me je ručak, a onda ta kafa. Sivi je celo jutro bio tajanstven. Kopkalo me je šta je taj sada smislio.