Sedeo sam u nekom baru po prvi put,

Lutajući ledenim ulicama Beograda,

zatražio sam malo da se ugrejem.

Bar kao i svaki drugi, na prvi pogled.

Ali opet ni nalik ostalim barovima,

Možda se meni to tako činilo,

jer sam bio preplavljen lošim emocijama,

U meni je nešto jutros crklo,

I već se oseća miris truleži.

U baru nije bilo ljudi,

Samo par lutalica i probisveta,

Kao da sam bio među svojima,

A opet, nisam pripadao tu,

Naručivao sam već treće piće,

I već polako sam zaboravljao na zimu koja je čekala,

Tik iznad onih vrata.

Barmen je bio profesionalac,

Ništa nije pitao, Gledao je svoja posla,

i to mi se dopadalo. NIje mi bilo do priče.

A on mi je noćas bio najbolji drug.

Samoća je plesala oko svakoga u ovoj prostoriji.

Svako je zagledan u jednu tačku.

Žudnja. Čežnja. Nedostajanje.

Svi smo noćas bili sabijeni u ovoj rupi,

I svi smo bili osuđeni na propast.

Bar kao i svaki drugi, A opet ni nalik na ostale,

Svirao je džez, ljudi su se gušili u njemu,

U tugi, u cigaretama, u piću.

Gušili su se od toliko nedostajanja.

Ja sam umirao od tog bola.

Ostavio sam cigarete,

Pišu kako cigarete nisu dobre.

Ostavite ljubav dragi moji,

Vidite da ni ona nije dobra.

Ostavite život, ni on vam verovatno nije dobar.

Moj je onakav kakvim ga pravim,

Uz malo džeza, i društva mog ćutljivog prijatelja za šankom,

moj život je jebeno idealan.

I noćas uživam u njemu, I bolu, džezu, tišini.

Opet ledene ulice pod mojim đonom,

Zbogom prijatelju, bio si dobar sagovornik u ovoj tišini.

Nadam se, nećemo se sretati više.