Šta ja znam o kraju? Kraj. Čudna reč. U nekim momentima, kraj sam želeo brzo da dođe. Ali opet, katkad bih se cepao na atome kada bi do kraja došlo.
Čudna reč. Čudno zvuči, još čudnije značenje ima. Bilo je noći koje su sa sobom nosile vetrove koji su me ubijali na desetine načina, i baš takve noći su trajale kao jebena večnost. Nikako da svane, gde je taj kraj? Jedva čekam da se noć završi. A onda, igrom slučaja, noći koje nisam želeo da se završe. Nikada. Zauvek sam hteo da traju. Da ona bude tu, da ja budem pijan, da pišem, da ta muzika ne prestane. Da taj skup malih momenata, koji su bili toliko veliki, nikada ne prestane. I, kako običaj zahteva, takve noći su prolazile brzinom svetlosti. Nisam imao snage, ni umeća da to promenim. Nisam imao moć. Njoj sam vazda uspevao skidati zvezde sa neba, to je tada bio mačiji kašalj za mene. Mogao sam ludilo umiriti. Mogao sam isključiti ceo svet i onda bi ostala ta skupina tih momenata u toj mirnoj prolećnoj noći. Samo nisam uspeo zaustaviti vreme. Uvek je postojao taj kraj, koji nikada i nikako nismo uspevali odložiti.
Čudne je naravi taj Kraj, baš je pravi inadžija. On dođe, baš kada ti ne treba. Ali onda ga nema, kada ga željno iščekuješ. Inadžija pravi, kažem ti. Priznajem, ponekad je bio naklonjen meni. Znaš bilo je onih noći u kojima sam umirao sto puta, i kada se moja duša kidala na sitne komade. Tada bih obično pisao, pio, dosta pušio i posmatrao grad. I nikada mi nije to smetalo. Uspevao sam da pobegnem uspevao sam da ne umrem za stvarno, uspevao sam da preživim, i baš tada, jutra mi nisu trebala, kraj mi nije trebao, i tada je zaista izlazio u susret.
Nisam mario za jutra ni za noći. Ali sam uživao. Bio sam i ranoranilac i noćna lutalica. Ne ptica, već lutalica. Lutao sam kroz svetove, birtije. I obično bih završio iznad svog grada. Čekao svoja svitanja, i nastavio dalje.
Čudna reč. Čudno zvuči, još čudnije značenje ima. Bilo je noći koje su sa sobom nosile vetrove koji su me ubijali na desetine načina, i baš takve noći su trajale kao jebena večnost. Nikako da svane, gde je taj kraj? Jedva čekam da se noć završi. A onda, igrom slučaja, noći koje nisam želeo da se završe. Nikada. Zauvek sam hteo da traju. Da ona bude tu, da ja budem pijan, da pišem, da ta muzika ne prestane. Da taj skup malih momenata, koji su bili toliko veliki, nikada ne prestane. I, kako običaj zahteva, takve noći su prolazile brzinom svetlosti. Nisam imao snage, ni umeća da to promenim. Nisam imao moć. Njoj sam vazda uspevao skidati zvezde sa neba, to je tada bio mačiji kašalj za mene. Mogao sam ludilo umiriti. Mogao sam isključiti ceo svet i onda bi ostala ta skupina tih momenata u toj mirnoj prolećnoj noći. Samo nisam uspeo zaustaviti vreme. Uvek je postojao taj kraj, koji nikada i nikako nismo uspevali odložiti.
Čudne je naravi taj Kraj, baš je pravi inadžija. On dođe, baš kada ti ne treba. Ali onda ga nema, kada ga željno iščekuješ. Inadžija pravi, kažem ti. Priznajem, ponekad je bio naklonjen meni. Znaš bilo je onih noći u kojima sam umirao sto puta, i kada se moja duša kidala na sitne komade. Tada bih obično pisao, pio, dosta pušio i posmatrao grad. I nikada mi nije to smetalo. Uspevao sam da pobegnem uspevao sam da ne umrem za stvarno, uspevao sam da preživim, i baš tada, jutra mi nisu trebala, kraj mi nije trebao, i tada je zaista izlazio u susret.
Nisam mario za jutra ni za noći. Ali sam uživao. Bio sam i ranoranilac i noćna lutalica. Ne ptica, već lutalica. Lutao sam kroz svetove, birtije. I obično bih završio iznad svog grada. Čekao svoja svitanja, i nastavio dalje.
Нема коментара:
Постави коментар