Stotinu i jedna noć u moru. Hiljade zvezda iznad mene, hiljadu talasa oko mene. Hiljadu suza pod mojim nogama. Smrt.
Čija smrt? Moja? Tvoja? Naša? Njihova.
Prijala mi je tišina u poslednje vreme. Ali smetalo mi je nešto. Sedeo sam u polumraku, mrtav pijan, sa hiljadu i jednom zvezdom u džepu, i slušao svoje srce kako lupa. Kako tužan zvuk. Možda i najtužniji na svetu.
Možda i najgori zvuk na svetu.
Sudbina je baš bila kurva. Nju sam voleo, samo zato što je bila gora od sudbine. Dolazila je i odlazila kad god je htela. Ponekad mi se činilo da je ova mračna soba, pokupila njene mirise. Ponekad mi se činilo da je tu, da pričamo satima.
Onda se setim da je sada daleko. A da ja sanjam. Snovi kao stvarnost. Košmari su me vadili. Sanjao sam svoju smrt. Ubijali su me. I opet, prijatelju, stvarnost je bila veći košmar.
Ali bio sam zadovoljan. Gurnuo sam sve od sebe. Naučio sam da čujem neku novu tišinu. Manje sam pio, hranio sam ovu glavu ludu, pesmama i knjigama.
Duša je bila tu. Zalepljena, sklopljena u neki nepravilni oblik postojanja. Ali postojala je. Bila je stvarna. I dalje je. Još uvek je nisam izgubio. Znam da mogu da je izgubim. Možda jednog dana hoću. Ali mi to niko neće oduzeti. Uništiću je sam. Niko je neće uzeti od mene.
Sanjario sam. O nekim nemogućim stvarima. Uživao sam u mnogim ženama. Stvarno nikada nisam primetio šta su one videle na meni. Propalica. Drkadžija. Bio sam iskreno bezobrazan. Prema sebi, i prema njima. Nijedna me nije interesovala. Nijedna nije bila dovoljno velika kučka, kao moja kučka. Koja više nije tu. I koja nikada neće biti tu. Nek se goni što dalje od mene. Jesi kučka, bejbe, jesi najgora na svetu, i baš takva si mi prijala kao niko. Ali dosta je. Da je duže trajalo, postala bi prosečna.
Pa, ipak ću ti priznati prijatelju.
Jedna crnka jeste probudila zver. Jedna crnka jeste mogla da zapali plamen u meni, da me uništi i da ode. Otišla je pre nego što je to uradila. Otišla je sa svoja dva crna oka. Prelepih nogu. Crnka. Više joj se i imena ne sećam. Šteta.
Jebeš ga. Sve prođe prijatelju. Na kraju, ostaćeš sam i biće ti dobro, mi smo kao ptice u letu, soliramo. Ponekad se sudarimo sa nekim. Ponekad se ljubimo, plačemo pijemo, patimo, bijemo, dobijem batine. Sve prođe prijatelju moj. Proći ćemo i ti i ja, i ove naše priče. Naše pesme. Naša pića i naša muzika.
Jebiga prijatelju. Sudbina je , kao što rekoh teška kučka, a ona je bila veća kučka od sudbine, i baš zato sam je voleo kao nijednu. Istina, o njoj, ama baš ništa nisam znao. Dobro je to. Neko je jednom rekao 'Pokazala mi je sve svoje dobre karte, ali pola špila nikad nisam video'. I bilo je tako. Bilo je bolje nego ikad.
Ostade moja crnkaa, negde tamo, u moru ljudi, u moru sećanje. Nažalost, sutra ću već zaboraviti na nju, zato bi bilo bolje, možda, da noćas posvetim koju misao njoj. Koju reč, koju pesmu. Koju čašu. Možda. Prestao sam i sa pićem prijatelju. Priznajem, čudan je to osećaj. Vadilo me je to što sam naučio kako da se zaključam u svojoj glavi, da bacim ključ i da odjezdim u pizdu materinu. Prijalo mi je to da dignem toliki zid oko svog sveta, i da niko, nikada ne uspe da ga preskoči i da zaviri u njega. Čitao sam. Slabo sam pisao. Bio sam zaokupljen drugim knjigama i pesmama.
Ljudi su nesnosni prijatelju. Voleo bih da sam životinja. Neka mačka. Ili ptica pa da letim do neba i nikada se ne vratim. Možda me ne bi pustili gore? Možda bi mi neko rekao 'Hej skotino, skloni se dole!'. A ja bih mu odgovorio 'Šta ti je jebote, vidiš da imam krila, ja sam ptica, ja sam nebesko biće, ja sam anđeo!?.
Istina je prijatelju da sam ja posrnuli anđeo. Anđeo sa greškom. Nazovi to kako god hoćeš. Živeo sam svoj život, baš onako kako sam mislio da trebam, iako je to drugima bilo čudno i glupo, ja sam radio kako je zver govorila. Morao sam da hranim svoje ludilo novim stvarima. Ali stvarima koje sam ja voleo. Morao sam to da radim. Postalo je sve podnošljivije.
Ni mrak više nije bio toliko mračan. Uvek sam imao svojih hiljadu zvezda u džepu.
Čija smrt? Moja? Tvoja? Naša? Njihova.
Prijala mi je tišina u poslednje vreme. Ali smetalo mi je nešto. Sedeo sam u polumraku, mrtav pijan, sa hiljadu i jednom zvezdom u džepu, i slušao svoje srce kako lupa. Kako tužan zvuk. Možda i najtužniji na svetu.
Možda i najgori zvuk na svetu.
Sudbina je baš bila kurva. Nju sam voleo, samo zato što je bila gora od sudbine. Dolazila je i odlazila kad god je htela. Ponekad mi se činilo da je ova mračna soba, pokupila njene mirise. Ponekad mi se činilo da je tu, da pričamo satima.
Onda se setim da je sada daleko. A da ja sanjam. Snovi kao stvarnost. Košmari su me vadili. Sanjao sam svoju smrt. Ubijali su me. I opet, prijatelju, stvarnost je bila veći košmar.
Ali bio sam zadovoljan. Gurnuo sam sve od sebe. Naučio sam da čujem neku novu tišinu. Manje sam pio, hranio sam ovu glavu ludu, pesmama i knjigama.
Duša je bila tu. Zalepljena, sklopljena u neki nepravilni oblik postojanja. Ali postojala je. Bila je stvarna. I dalje je. Još uvek je nisam izgubio. Znam da mogu da je izgubim. Možda jednog dana hoću. Ali mi to niko neće oduzeti. Uništiću je sam. Niko je neće uzeti od mene.
Sanjario sam. O nekim nemogućim stvarima. Uživao sam u mnogim ženama. Stvarno nikada nisam primetio šta su one videle na meni. Propalica. Drkadžija. Bio sam iskreno bezobrazan. Prema sebi, i prema njima. Nijedna me nije interesovala. Nijedna nije bila dovoljno velika kučka, kao moja kučka. Koja više nije tu. I koja nikada neće biti tu. Nek se goni što dalje od mene. Jesi kučka, bejbe, jesi najgora na svetu, i baš takva si mi prijala kao niko. Ali dosta je. Da je duže trajalo, postala bi prosečna.
Pa, ipak ću ti priznati prijatelju.
Jedna crnka jeste probudila zver. Jedna crnka jeste mogla da zapali plamen u meni, da me uništi i da ode. Otišla je pre nego što je to uradila. Otišla je sa svoja dva crna oka. Prelepih nogu. Crnka. Više joj se i imena ne sećam. Šteta.
Jebeš ga. Sve prođe prijatelju. Na kraju, ostaćeš sam i biće ti dobro, mi smo kao ptice u letu, soliramo. Ponekad se sudarimo sa nekim. Ponekad se ljubimo, plačemo pijemo, patimo, bijemo, dobijem batine. Sve prođe prijatelju moj. Proći ćemo i ti i ja, i ove naše priče. Naše pesme. Naša pića i naša muzika.
Jebiga prijatelju. Sudbina je , kao što rekoh teška kučka, a ona je bila veća kučka od sudbine, i baš zato sam je voleo kao nijednu. Istina, o njoj, ama baš ništa nisam znao. Dobro je to. Neko je jednom rekao 'Pokazala mi je sve svoje dobre karte, ali pola špila nikad nisam video'. I bilo je tako. Bilo je bolje nego ikad.
Ostade moja crnkaa, negde tamo, u moru ljudi, u moru sećanje. Nažalost, sutra ću već zaboraviti na nju, zato bi bilo bolje, možda, da noćas posvetim koju misao njoj. Koju reč, koju pesmu. Koju čašu. Možda. Prestao sam i sa pićem prijatelju. Priznajem, čudan je to osećaj. Vadilo me je to što sam naučio kako da se zaključam u svojoj glavi, da bacim ključ i da odjezdim u pizdu materinu. Prijalo mi je to da dignem toliki zid oko svog sveta, i da niko, nikada ne uspe da ga preskoči i da zaviri u njega. Čitao sam. Slabo sam pisao. Bio sam zaokupljen drugim knjigama i pesmama.
Ljudi su nesnosni prijatelju. Voleo bih da sam životinja. Neka mačka. Ili ptica pa da letim do neba i nikada se ne vratim. Možda me ne bi pustili gore? Možda bi mi neko rekao 'Hej skotino, skloni se dole!'. A ja bih mu odgovorio 'Šta ti je jebote, vidiš da imam krila, ja sam ptica, ja sam nebesko biće, ja sam anđeo!?.
Istina je prijatelju da sam ja posrnuli anđeo. Anđeo sa greškom. Nazovi to kako god hoćeš. Živeo sam svoj život, baš onako kako sam mislio da trebam, iako je to drugima bilo čudno i glupo, ja sam radio kako je zver govorila. Morao sam da hranim svoje ludilo novim stvarima. Ali stvarima koje sam ja voleo. Morao sam to da radim. Postalo je sve podnošljivije.
Ni mrak više nije bio toliko mračan. Uvek sam imao svojih hiljadu zvezda u džepu.
Нема коментара:
Постави коментар