U poslednje vreme radio sam na tome da prestanem da pijem. Iskreno sam se trudio. Priznajem, to ne želim. Ali sam se trudio. Rekli su mi: 'Prestani da piješ. MORAŠ!'. Moranje, jebeno prokleto moranje. Najviše sam mrzeo to moranje! I uvek sam mu terao inat. trudio sam se par dana. Bilo je čudno. Kao da sam umro i zamenio se sa nekim. Živeo tuđi život. Ubio sam samoga sebe. Nisam pisao, nisam živeo, osećao. Nisam postojao. Osećao sam se izgubljenim. ne zato što ne pijem već zato što sam bio okupiran tim moranjem. Promenom na dobro. Njihovo dobro. Naučio sam da svako ima svoje dobro. I svako ga vidi drugačije, oseća drugačije. Vidi prijatelju, ja znam da neke moje stvari mene ubijaju, i da neki ljudi ne vide ništa dobro u tome. Polako i lagano me ubijaju. Trzaju na čestice i pretvaraju u pepeo. Ali tada sam se osećao dobro. Osećao sam se dobro kada god sam pio. Mnogo dobro. Prštalo je u meni, ali ja sam se samo dolivao. Možda će me ubiti to. Možda. Ali ja moram da pijem. Volim uvek nađem razloga za piće. Pijem jer uživam. Pijem od sreće i uzbuđenja da bih pojačao to uzbuđenje. Da bi bilo bolje. Pijem od tuge. Ako već patim, patiću što jače mogu. Ako već nešto osećam, osećaću to skroz iz srca, do srži! Uistinu, ponekad pijem iz dosade.
Zašto još pijem? Pijem jer se krijem. Krijem se od ljudi. Valjda je to cena što sam sam. Jebeš ga. Ne krijem se po svaku cenu. Krijem se jer se bojim, pa i iz nekog inata. Bojim se da se otvorim, da priznam, da zavolim i da se zaljubim. A ja sam jedan od onih koji veruje u tu ljubav. Ljubav je prokletstvo. Zato nikada nisam voleo da se zaljubljujem. Gubio sam se. Ludeo sam više nego obično. Pio sam više nego obično, ali sam gubio dušu. Ma, koga ja zajebavam, osećao sam se odlično kada god bih osetio ljubav! Osećao sam se moćno, ludo, zaljubljeno! Voleo sam ludo, jako, baš onako kako sam pio, patio i bio srećan.
Ali nekako, nisam uspeo to da pokažem. Patio sam u sebi, radovao se u sebi, boleo u sebi. A nikada nisam uspeo da pokažem kako i koliko volim. Nisam se ni turdio, nisam ni znao kako to da pokažem. I tako, dok sam ja u sebi goreo, dok sam svetove pomerao i dok je u meni prštalo na sve strane, a sam samo stajao pred njom i iz mene su izlazile naubedljive reči. Stajao sam miran, hladan i bespomoćan. Tako sam počeo da pišem.
Pisanje. I to je prokletstvo. Napišeš 1000 reči, ostaviš svoju dušu i krv na parčetu papira, pročitaš i nadaš se da će nekada, neko ovo shvatiti. I da će nekada nekome ovo biti jasno. A onda nabasaš na nek usvoju priču koju si napisao pre 6, 7 ,12 meseci i pitaš se kako si to zaboravio. Onda te sustignu sva osećanja iz te priče i setiš se gde si je napisao, kome si je napisao, kada si je napisao. I zbog čega si se osetio kao govno. Setiš se zbog čega si hteo da se ubiješ. Zbog čega si jebeno hteo da umreš. Setiš se gde si i sa kim si pio, koje si svetove posetio.
Ljubav je prokletstvo.
Pisanje je prokletstvo.
Alkohol je prokletstvo.
Biti živ na način na koji ti shvataš smisao življenja je prokletstvo.
E, pa neka sam proklet jebeno!
Zašto još pijem? Pijem jer se krijem. Krijem se od ljudi. Valjda je to cena što sam sam. Jebeš ga. Ne krijem se po svaku cenu. Krijem se jer se bojim, pa i iz nekog inata. Bojim se da se otvorim, da priznam, da zavolim i da se zaljubim. A ja sam jedan od onih koji veruje u tu ljubav. Ljubav je prokletstvo. Zato nikada nisam voleo da se zaljubljujem. Gubio sam se. Ludeo sam više nego obično. Pio sam više nego obično, ali sam gubio dušu. Ma, koga ja zajebavam, osećao sam se odlično kada god bih osetio ljubav! Osećao sam se moćno, ludo, zaljubljeno! Voleo sam ludo, jako, baš onako kako sam pio, patio i bio srećan.
Ali nekako, nisam uspeo to da pokažem. Patio sam u sebi, radovao se u sebi, boleo u sebi. A nikada nisam uspeo da pokažem kako i koliko volim. Nisam se ni turdio, nisam ni znao kako to da pokažem. I tako, dok sam ja u sebi goreo, dok sam svetove pomerao i dok je u meni prštalo na sve strane, a sam samo stajao pred njom i iz mene su izlazile naubedljive reči. Stajao sam miran, hladan i bespomoćan. Tako sam počeo da pišem.
Pisanje. I to je prokletstvo. Napišeš 1000 reči, ostaviš svoju dušu i krv na parčetu papira, pročitaš i nadaš se da će nekada, neko ovo shvatiti. I da će nekada nekome ovo biti jasno. A onda nabasaš na nek usvoju priču koju si napisao pre 6, 7 ,12 meseci i pitaš se kako si to zaboravio. Onda te sustignu sva osećanja iz te priče i setiš se gde si je napisao, kome si je napisao, kada si je napisao. I zbog čega si se osetio kao govno. Setiš se zbog čega si hteo da se ubiješ. Zbog čega si jebeno hteo da umreš. Setiš se gde si i sa kim si pio, koje si svetove posetio.
Ljubav je prokletstvo.
Pisanje je prokletstvo.
Alkohol je prokletstvo.
Biti živ na način na koji ti shvataš smisao življenja je prokletstvo.
E, pa neka sam proklet jebeno!
Нема коментара:
Постави коментар