Kaži mi jesi li ti ona sa kojom ću moći u tišini da sedim? I da mi to prija. Kaži mi. Znaš, opisivao sam negde to. Sedenje u mom parku, na mojoj klupici, sa mojim pićem i njom, tj tobom. Sedimo i kapiramo se. U tišini. I da nam jebeno prija ta tišina.
Da li tvoje zelene oči mogu da budu deo toga? Može li tišina da bude još prijatnija sa tobom. Možeš li da budeš deo parka, deo klupice, deo priče?
Da li možeš da skapiraš kako moje ludilo funkcioniše i da budeš deo njega? I da li se naši svetovi sudaraju? Sudaraju i poklapaju. Možda i ti imaš neko svoje tajno skriveno ludilo, koje može da bude deo mog. Hoćeš li moći da me gledaš kako pijem i pišem? Kako opisujem sve najgore i najlepše osećaje na svetu. Kako opsijem tvoj dodir, tvoje oči, usne. I kako nekom liku, dodeljujem tvoje mane i vrline.
Da li ću moći da te gledam kako spavaš? I da li će mi to biti najlepši prizor na svetu u tom momentu!?
Hoću li gledati tvoje zelene oči, i gubeći se u njima, zauvek. Videvši u njima Kosmos i sva njegova prostranstva. I svaki put, ali baš svaki put, umirati sa zadovoljstvom baš zbog tog pogleda.
Hoće li ta tišina prijati sa tobom? Te moje šetnje, priče, pijanstva. Hoće li ovaj svet uz tebe biti podnošljiviji.
Нема коментара:
Постави коментар