Pismo koje joj nikada nije poslao. Jadno pismo. Neko nekome.
'Stajao sam na peronu i čekao voz. Voz koji ide daleko odavde. Zauvek sam napuštao svoj grad. Odlazim jer ne želim da ti pokvarim dan. Danas je tvoj rođendan. I ja idem. Sve sam ostavio za sobom netaknuto. Bez pozdrava, bez pisma.
Odlazim bez ičega. Bez stvari. Odlazim jer sve me podseća na život koji je pripadao tebi, a ja, ja moram da te zaboravim.
Stojim na peronu zaborava, čekauji svoj put bez povratka, sa bocom viskija, i nekoliko kutija cigareta, i dovoljno novca da odem na kraj sveta.
Znaš, mislim da je ovako najbolje. Ovo će ti biti najbolji poklon za rođendan. I shvatićeš to. Možda ne sata,ali za pet ili deset godina hoćeš sigurno. Veruj mi. I ovo pismo, koje ćeš pročitati nekada. Shvatićeš. Ovo pismo koje sada krasi moj rokovnik. Rokovnik koji sadrži desetina priča o tebi, rokovnik koji ne smem spaliti. Ne zbog tebe, već zbog ostatka duše koji postoji u njemu.
Posle premalo vremena provedenik sa tobom i kraj tebe, shvatio sam da ova naša priča nema početak, samim tim nema srećan kraj. Mi dušo nikada nismo ni postojali, samo se pravili, samo smo to želeli, ali nikada nismo bili sposobni da je napišemo, zajedno.
Zato ja odlazim, možda se nekada i sretnemo, ali onda ću ti ispričati sledeće stihove.
'Ako me ikad sretneš u gradovima stranim, po kojima se muvam u poslednje vreme, sretni me kao da me srećeš prvi put, nismo li se mi već negdje videli? Kaži, i zaboravi.'
Lepi stihovi, zar ne? Ovo je moja omiljena pesma. Omiljena. Veoma je tužna. Zaboravi me draga. Zaboravi da postojiš u mojim pričama, i da ćeš još dugo posećivati moje snove, da ćeš još dugo, biti deo mojih pijanih svitanja. Zaboravi kako smo se ljubili i šetali noću.
Zaboravi sve. Možda je dobro što nismo stvorili memorije i sećanja koja se pamte.
Mada nikada ne bih rekao da svaki minut sa tobom, nije bio vredan. Šta više, svakoga se sećam, i uvek sam želeo da se naši trenutci nikada ne završe, i da traju večno.
Nažalost lejdi, nismo to mogli. Zaboravi me, i pusti me da ja tebe zaboravim. Uništi me, obriši me iz sećanja i iz života. Ne traži me. Ne gledaj u zvezde noću kada ostaneš sama, nadajući se da ja isto to radim, misleći na tebe.
Sigurno ću to raditi. Ali ne želim da ti to znaš. Ne želim.
Odlazim lejdi, odlazim zauvek. Iz ovog grada, iz ove zemlje, dovoljno pijan da se ne raspadnem od boga koji me kida iznutra. Dovoljno pijan da se kontrolišem i da te ne pozovem. Odlazim lejdi, zauvek.
I zauvek te volim.'
'Stajao sam na peronu i čekao voz. Voz koji ide daleko odavde. Zauvek sam napuštao svoj grad. Odlazim jer ne želim da ti pokvarim dan. Danas je tvoj rođendan. I ja idem. Sve sam ostavio za sobom netaknuto. Bez pozdrava, bez pisma.
Odlazim bez ičega. Bez stvari. Odlazim jer sve me podseća na život koji je pripadao tebi, a ja, ja moram da te zaboravim.
Stojim na peronu zaborava, čekauji svoj put bez povratka, sa bocom viskija, i nekoliko kutija cigareta, i dovoljno novca da odem na kraj sveta.
Znaš, mislim da je ovako najbolje. Ovo će ti biti najbolji poklon za rođendan. I shvatićeš to. Možda ne sata,ali za pet ili deset godina hoćeš sigurno. Veruj mi. I ovo pismo, koje ćeš pročitati nekada. Shvatićeš. Ovo pismo koje sada krasi moj rokovnik. Rokovnik koji sadrži desetina priča o tebi, rokovnik koji ne smem spaliti. Ne zbog tebe, već zbog ostatka duše koji postoji u njemu.
Posle premalo vremena provedenik sa tobom i kraj tebe, shvatio sam da ova naša priča nema početak, samim tim nema srećan kraj. Mi dušo nikada nismo ni postojali, samo se pravili, samo smo to želeli, ali nikada nismo bili sposobni da je napišemo, zajedno.
Zato ja odlazim, možda se nekada i sretnemo, ali onda ću ti ispričati sledeće stihove.
'Ako me ikad sretneš u gradovima stranim, po kojima se muvam u poslednje vreme, sretni me kao da me srećeš prvi put, nismo li se mi već negdje videli? Kaži, i zaboravi.'
Lepi stihovi, zar ne? Ovo je moja omiljena pesma. Omiljena. Veoma je tužna. Zaboravi me draga. Zaboravi da postojiš u mojim pričama, i da ćeš još dugo posećivati moje snove, da ćeš još dugo, biti deo mojih pijanih svitanja. Zaboravi kako smo se ljubili i šetali noću.
Zaboravi sve. Možda je dobro što nismo stvorili memorije i sećanja koja se pamte.
Mada nikada ne bih rekao da svaki minut sa tobom, nije bio vredan. Šta više, svakoga se sećam, i uvek sam želeo da se naši trenutci nikada ne završe, i da traju večno.
Nažalost lejdi, nismo to mogli. Zaboravi me, i pusti me da ja tebe zaboravim. Uništi me, obriši me iz sećanja i iz života. Ne traži me. Ne gledaj u zvezde noću kada ostaneš sama, nadajući se da ja isto to radim, misleći na tebe.
Sigurno ću to raditi. Ali ne želim da ti to znaš. Ne želim.
Odlazim lejdi, odlazim zauvek. Iz ovog grada, iz ove zemlje, dovoljno pijan da se ne raspadnem od boga koji me kida iznutra. Dovoljno pijan da se kontrolišem i da te ne pozovem. Odlazim lejdi, zauvek.
I zauvek te volim.'
Нема коментара:
Постави коментар