Dnevnik obične propalice.
Ovde sam opisao jedan dan koji mi se desio. Letnji dan. Ali vreme je bilo loše. Bio sam loš ja. Previše mamuran, previše zaljubljen i previše živ.
'Sećam se tog dana. Stajao sam na najlepšem trgu. Nosio sam naočare, svoj notes u džepu i knjigu koju sam tada čitao. Bio sam dosta pijan. Stajao sam među hiljadu ljudi. Jurcali su na sve strane, pričali na telefone, svađalise , ćaskali.
Toliko sam odudarao od celokupne te drame i jurnjave da je to bilo zanimljivo. Ili nisam postojao ja, ili nisu postojali oni. Neko je bio iluzija i greška.
Kako sam tog dana bio nasmejan. Dan kao i svaki drugi, probudio sam se veoma rano, strašno mamuran. Izleteo sam iz stana. Trebale su mi cigarete. Previše kafe i cigareta na prazan stomak. Ali u stan nisam mogao da se vratim. Nije mi se gledalo ono što me podseća na mene. Ono što je deo mene. Išao sam u grad.
Ne znam kako sam stigao, ali kao da sam bežao.
Kao da sam samog sebe jurio. Popio sam već treću kafu, i otvorio novu paklicu. Dan je bio prekrasan, a ja nisam mogao da uživam u njemu. Još uvek sam osećao alkohol od sinoć. Sedeo sam u baštici jednog kafea. Žmurio i pio kafu. Prijalo mi je to.
Posle sam stajao na trgu dugo, slušao sve te ljude, i čuo samo tišinu. Video sam ih na hiljade, i nijedno nije ličilo na ljudsko biće.
Možda, možda nisam njima ličio kao ljudsko biće. Ali ja sam znao da sam stvaran. Znao sam na koliko puta je moja duša pokidana i znao sam kako se umire na javi. I znao sam kojim bolom se voli i pati.
I znao sam koliko pijan moraš da budeš da bih barem na kratko zaboravio.
Neko je ovde bio jebeni uljez.'
Ovde sam opisao jedan dan koji mi se desio. Letnji dan. Ali vreme je bilo loše. Bio sam loš ja. Previše mamuran, previše zaljubljen i previše živ.
'Sećam se tog dana. Stajao sam na najlepšem trgu. Nosio sam naočare, svoj notes u džepu i knjigu koju sam tada čitao. Bio sam dosta pijan. Stajao sam među hiljadu ljudi. Jurcali su na sve strane, pričali na telefone, svađalise , ćaskali.
Toliko sam odudarao od celokupne te drame i jurnjave da je to bilo zanimljivo. Ili nisam postojao ja, ili nisu postojali oni. Neko je bio iluzija i greška.
Kako sam tog dana bio nasmejan. Dan kao i svaki drugi, probudio sam se veoma rano, strašno mamuran. Izleteo sam iz stana. Trebale su mi cigarete. Previše kafe i cigareta na prazan stomak. Ali u stan nisam mogao da se vratim. Nije mi se gledalo ono što me podseća na mene. Ono što je deo mene. Išao sam u grad.
Ne znam kako sam stigao, ali kao da sam bežao.
Kao da sam samog sebe jurio. Popio sam već treću kafu, i otvorio novu paklicu. Dan je bio prekrasan, a ja nisam mogao da uživam u njemu. Još uvek sam osećao alkohol od sinoć. Sedeo sam u baštici jednog kafea. Žmurio i pio kafu. Prijalo mi je to.
Posle sam stajao na trgu dugo, slušao sve te ljude, i čuo samo tišinu. Video sam ih na hiljade, i nijedno nije ličilo na ljudsko biće.
Možda, možda nisam njima ličio kao ljudsko biće. Ali ja sam znao da sam stvaran. Znao sam na koliko puta je moja duša pokidana i znao sam kako se umire na javi. I znao sam kojim bolom se voli i pati.
I znao sam koliko pijan moraš da budeš da bih barem na kratko zaboravio.
Neko je ovde bio jebeni uljez.'
Нема коментара:
Постави коментар