Ne znam zašto, ali ne mogu da pišem. Nešto mi ne dozvoljava. Ne mogu da pišem više o mojim ženama. Ispucao sam sve. Ustvari, nisam, ali ne želim neko vreme da im pišem. Već par dana sam trezan. Ne sviđa mi se. Nikako. 

Od ovog sivog jutra sa snegom i kišom, dođosmo do Sunca. Dan i nije tako loš. Treba mi još jedna kafa. Jedna dobra kafa i još Sunca da me dobro ugreje. 

Fale mi oni moji momenti. Na Kalemegdanu, u proleće, sedim na suncu, posmatram reku. Ispijam pivo uz muziku, posmatrajući prelep prizor. Potpuno isključen iz svega.

Treba mi to. Miris proleća. To isključivanje od svega.

Tada sam veoma zadovoljan. Slobodan. Jebeno slobodan!