Balada o praznoj čaši

Balada o praznoj čaši.

Ne prijatelju, 
Ovo nije obična pesma. 
Ovo je jedna tužna priča 
O maloj praznoj čaši.
Postoji jedna stara ulica u mom gradu. 
U toj ulici bivale su kafane, 
poslastičarnice, stare radnje, 
pekare i restorani. 
Ništa nije večno dobri moj, 
Pa tako ni život te ulice. 
Jedan po jedan lokal se gasio.
Do te poslednje kafane. 
Ta poslednja kafana, 
Ujedno bila je i prva kafana u toj ulici.
Ulica je imala poseban izgled. 
Imala je dušu. 
Iako je toliko godina pusta, 
U njoj sam osećao zveket kovača, 
Urlik ljutog šnajdera, 
Kuknjavu posečenog čoveka 
U prvoj berbernici sa leve strane.
Kao da se još čuje i lom čaše u toj kafani.
Ta kafana je sada zatvorena. 
Već dugo je ulica pusta. 
Sve je zatvoreno. 
I nikoga više nema.
U toj kafani i dalje postoji jedna mala čaša. 
Tužna čaša.
Čaša koje je decenijama 
Bila naš najbolji drug. 
Uvek je bila puna, 
i znala je da ćuti. 
Znala je da ćuti 
Da bije tvoju bitku i muči tvoju bol.
Slušala je na hiljade pesama, 
žalopojki, 
pa ni ona, kao ni mi, 
nije bila sama, 
U svom tom haosu. 
Kada sam patio, 
patila je i čaša. 
Kada se pevalo, 
pevala je i čaša.
A sada je ona sama. 
Nema više tužnog umornog lica 
da gleda kroz nju, 
držeći svoje tužno piće. 
Nema više ciganina na violini. 
Nema više starih pesama. 
Nema više naših žena.
Sada je čaša sama, 
prašnjava, u mraku, 
u tom zatvorenom lokalu.
Ostala je ta stara beogradska kaldrma. 
Ta prazna i napuštena kafana. 
Ostala je sama čaša. 
I još hiljadu uspomena.