Sinoć sam pio.

Imao sam veliko želju i potrebu za pićem.

Ustvari imao sam želju da je ljubim.

Ali posle dosta pića, umeo sam da se smirim.

Sedeo sam u mraku, na svojoj klupici.

Bilo je ledeno i mračno.

Opet je tu bio mesec. I zvezde.

Mesec je obasjavao park, park je bio u tami. Kao i ja.

Nismo mogli, a ni želeli, da se otrgnemo iz tog mraka.

Nekako nam je taj bol lakše padao kada smo tu.

Mesec, Zvezde, piće i ja.

Boleo je svaki gutljaj, svaka misao i svaka pesma koju smo slušali.

Mesec, zvezde i ja.

Patio sam.

I nekako sam navikao da patim.

To mi je postala svakodnevnica.

Mislim da bih se čudno osećao kada bi došla noć, a ja da ne padnem u loše stanje.

I posegnem za pićem.

Moraću da ostavim to piće.

Jednom ću morati.

Ubiće me.

Ubija me i ovo pisanje.

Ubijaju me ove misli.

Ubijam se.

Svaki dan. Iznova i iznova.

I ne znam kako ovo izdržavam.

Odakle vučem jebenu snagu?

Ja sve ovo jednom neću moći da izdržim.

PObeći ću odavde.

Daleko.

Bez pozdrava. Bez traga.

Negde daleko.

Misliće da sam mrtav.

Ko zna, možda ću i biti.

Moraću da pobegnem, da sredim haos u ovoj glavi.

Moram sam sa sobom neke stvari da raspravim.

Dosta stvari. Preveliki je haos u mojoj glavi.

Ovo moje ludilo je ponekad preveliko, prebrzo.

I ponekad me plaši.

Plaši me, da će to da me ubije.

Ionako umirem svaki dan.
Koja udaljenost je dovoljna da pobegnem od sebe, od nje, od svih?

Da pobegnem i da zaboravim. Koliko?