Borba sa mamurlukom, i celim svetom.

Još jedno mamurno jutro.

Jebote.

Ubio bih za još jednu kafu.

I za nju.

Ma samo bih ubio.

Jebiga.

Smetaju mi ljudi. NJihovi glasovi, priče, smeh, govor. Sve.

Ne umeju jebeno da prestanu da pričaju.

Samo seru i jebeno ispituju.

Njuškaju.

Džukele.

Ućutite jebeno!

Zašto pričate o glupostima?

Zašto me ne pustite da na miru preživim ovaj smrdljivi dan?

Noćas sam pio.

Mnogo pio.

Opet sam izgubio.

Opet sam ponavljao greške.

Opet sam ispao glup.

Zakopao sebe. Opet.

Treba jebati ovakve kao ja.

Glupe i slepe ljude.

Treba nas gaziti dok ne ubijete svaki deo ljudskosti i duše u nama.

Ili dok se jebeno ne roknemo.

Noćas sam sedeo na ogradi mosta.

Nisam imao muda da skočim.

Hahaha, koji pasji život.

Nemaš muda ni za skok.

Opet vodim borbu sa mamurlukom i celim svetom. 

Pa i sa samim sobom. 

I demonima. Gde su sada one crne rupe?

Da izbrišu sve ovo.

I odvedu me daleko. U tri pičke materine.

Daleko od nje, celog sveta, svih ljudi.

Daleko od sebe.

Želim sve da zaboravim.

Da se jednom probudim i da se ne sećam ko sam, gde sam i šta radim ovd.

I da nestanem, zauvek. Daleko odavde. Daleko.

Opet gubim meč sa samim sobom.