U suštini svaki dan je divan za umiranje.
Kako ti nikad ne poludiš?
Mora da ti je život mnogo lep.
Ali ja u suštini žalim takve ljude.
Bez bubica, demona, malo patnje, i malo bola, život nije život.
Okej, gledaj me čudno.
Ja znam da sam živ.
Nisam savršen. Sa svojih 20 godina, u dubokoj depresiji.
Bez pozitivnih misli, bez nade, bez vere. Sa pokušajima skoka i samoubistva. Ali smem da kažem da to ne bi bilo da si po ceo dan raspoložen i srećan.
Ne znam, ja sam samo turista u svetu srećnih.
Moj svet je čudan. Mračan. I ponekad ga sam ne shvatam.
Ponekad se previše izgubim u svom pijanstvu.
Pijan sam često. Ne zato što sam tužan jer me ona ne voli, ili zato što nemam pravog prijatelja.
Pijem jer ne mogu da podnesem sebe u ovom svetu.
Okej znam da to zvuči tako loše, jer se ni ne trudim kako da se promenim. Sve je ono moje 'do srži' sjebalo ceo koncept sreće u mojoj okolini. Razumeš?
I tih mojih 20 godina ne znače ništa specijalno. Uglavnom nešto čitam, i pišem. Lenj sam. Maštam da odem odavde a nemam muda za to. Ni love. Generalno lova je prouzrokovala 100 000 problema ljudima jer je ona glavni gazda u gradu.
Moji pokušaji samoubistva svodili su se na to da sedim na ogradi mosta i ćutim, onda se vratim i odem kući.
Pijem jer ne mogu da progutam glupost. Nisam najpametniji ili slično. Previše srljam glavom kroz zid to je sve.
Volim da sam sam. Ali ne uvek. Biti sam je lepo, u tišini.
Iskuliraš jebiga.
Ali biti uvek sam, boli. Jebeno boli. I nije uvek lepo. Značili su mi neki ljudi, neki mi i dalje znače, i srce bih im dao svoje da im zatreba.
Ali nikad prijatelju, nikad, nisam osetio da nekome pripadam. Nisam nikad tražio ljubav. Uvek sam je davao, na neki svoj način. I nikad nisam osetio da mi se vraća.
Znaš sedim ponekad ovako trezan i razmišljam šta će biti za 10 godina. Hoću li se smejati svemu ovome?
Kažu život je lep, verujem da jeste, ali ja to nikada nisam osetio.
Zaista mi sada treba jedno piće. Jedna doza zaborava.
Kartu za let na drugi svet, negde daleko odavde.
Jedna jebena iskrena ispovest.
Kako ti nikad ne poludiš?
Mora da ti je život mnogo lep.
Ali ja u suštini žalim takve ljude.
Bez bubica, demona, malo patnje, i malo bola, život nije život.
Okej, gledaj me čudno.
Ja znam da sam živ.
Nisam savršen. Sa svojih 20 godina, u dubokoj depresiji.
Bez pozitivnih misli, bez nade, bez vere. Sa pokušajima skoka i samoubistva. Ali smem da kažem da to ne bi bilo da si po ceo dan raspoložen i srećan.
Ne znam, ja sam samo turista u svetu srećnih.
Moj svet je čudan. Mračan. I ponekad ga sam ne shvatam.
Ponekad se previše izgubim u svom pijanstvu.
Pijan sam često. Ne zato što sam tužan jer me ona ne voli, ili zato što nemam pravog prijatelja.
Pijem jer ne mogu da podnesem sebe u ovom svetu.
Okej znam da to zvuči tako loše, jer se ni ne trudim kako da se promenim. Sve je ono moje 'do srži' sjebalo ceo koncept sreće u mojoj okolini. Razumeš?
I tih mojih 20 godina ne znače ništa specijalno. Uglavnom nešto čitam, i pišem. Lenj sam. Maštam da odem odavde a nemam muda za to. Ni love. Generalno lova je prouzrokovala 100 000 problema ljudima jer je ona glavni gazda u gradu.
Moji pokušaji samoubistva svodili su se na to da sedim na ogradi mosta i ćutim, onda se vratim i odem kući.
Pijem jer ne mogu da progutam glupost. Nisam najpametniji ili slično. Previše srljam glavom kroz zid to je sve.
Volim da sam sam. Ali ne uvek. Biti sam je lepo, u tišini.
Iskuliraš jebiga.
Ali biti uvek sam, boli. Jebeno boli. I nije uvek lepo. Značili su mi neki ljudi, neki mi i dalje znače, i srce bih im dao svoje da im zatreba.
Ali nikad prijatelju, nikad, nisam osetio da nekome pripadam. Nisam nikad tražio ljubav. Uvek sam je davao, na neki svoj način. I nikad nisam osetio da mi se vraća.
Znaš sedim ponekad ovako trezan i razmišljam šta će biti za 10 godina. Hoću li se smejati svemu ovome?
Kažu život je lep, verujem da jeste, ali ja to nikada nisam osetio.
Zaista mi sada treba jedno piće. Jedna doza zaborava.
Kartu za let na drugi svet, negde daleko odavde.
Jedna jebena iskrena ispovest.
Нема коментара:
Постави коментар