Grad koji nikad ne spava. I Smrt.

Sedeo sam na visokoj zgradi i posmatrao grad koji nikada ne spava.
Grad gde ima miliona duša.
Grad koji je goreo kao žar cigarete,
Nikada se nije gasio. Voleo sam taj grad.
Ispijao sam poslednje piće i pušio novu cigaretu.
Pitao sam se, da li će ovaj grad biti drugačiji bez mene ili bez vas.
Večni grad. Uživao sam.
Osećao sam ljubav. Po prvi put posle dugo vremena.
Ovaj grad, i ove ulice davali su mi dozu.
Dovoljnu dozu da smirim demone u sebi.
Dovoljnu dozu da potisnem i pobedim Smrt.
Smrt je sedela pored mene.
Kezila mi se.
Nije me bilo briga. Mogla je bilo šta da uradi.
U Univerzumu smo postojali Grad koji nikad ne spava i ja.
Naše cigarete, piće i bol. I ljubav. I strast.
Sve je bilo na stolu.
Igrali smo otvorenih karata.
Smrt je samo bila nepozvani posmatrač.
Noćas nije bila poželjna.
Ali ona se i dalje, elegatno, šetala i smeškala.
Kao da je čekala okidač.
Ono što će da povuče celu stvar ka dnu.
Smrt je pogrešila.
Mi sa dna nismo ni mrdnuli.
Grad koji nikad ne spava i ja.