U Beogradu kiša, u Sarajevu sneg.

U Beogradu pada kiša. A u Sarajevu sneg.
Ljubomoran sam.
Pada neka sitna tužna kiša. Neka depresiva. Loše je.
Loš sam i ja. Ali ne kao i obično. Možda sam bolji, možda i ne.
Možda je i gore nego pre. Možda. Ne znam.
Više ništa ne znam. Jebote. Sedim u ovoj sali posmatram sve ovo, ne znam ni sam zašto sam ovde. Ne znam ko sam, šta sam i ne znam ko su ovi ljudi.
Čini mi se da sam suvišan. Svima. Pa i njoj. Jebiga, ne smeta mi to.
Jebe mi se.
Samo želim da sam suvišan negde daleko. Tamo gde nikoga neće biti briga ko si, štasi i odakle si.
Ovde je suprotno.
Ogavni su vam pogledi. Ne umete da ih sakrijete.
Nemate svoj život, bavite se tuđim.
Bednici. Zombiji.
Drago mi je što sam ovde na neki način stranac. Što sam drugačiji.
Kad vidim masu kopija, istih i bezličnih ljudi, drago mi je što sam ja ja.
Iako želim da iskočim iz svoje kože i pobegnem od sebe, često.
Ja sam svoj. Pisac, romantik, paćenih, ljubavnik, pijanac, glumac.
Ja sam Stranac.