Bez naslova

Današnji naslov je čudan.
Nema ga.
Oktobarsko leto više nije tako divno, izgleda da nas napušta. Dolazi prava jesen.
Konačno.
Današnji dan utorak, 21. oktobar baš liči na tipični jesenji dan. Sve je sivo, mirnije, tiše.
Takav sam i ja.
Nekako sam sjeban. Jače nego pre, opet boli iznutra. Ali spolja sam kao i ovaj dan, tih, miran, povučen.
Ne znam šta mi je. Ne znam kako da se popravim.
Izbegao sam obaveze danas, pa sam iskoristio dan za šetnju po gradu.
Sada sedim u parku, nema nikog ovde dole. Prizor je prekrasan. Sada me je i list pogodio.
Bože, požutelo lišće je prelepo. Ona takođe.
Njene oči, njeno lice, njeno jebeno dupe!
Ona i jesen imaju dve zajedničke stvari, prelepe su, i nisu moje.
Jesen je svačija i ničija, a ona je tuđa.
Ha ha, kakvo poređenje.
Upalile su se ulične svetiljke, park je još lepši.
Nisam je video već 5, 6 dana, nismo se ni čuli. I nekako mi je lakše, ali znam da ću opet potonuti dubogo čim je budem opet video.
Sada mi treba piće. Dosta pića. Mrak, tišina i piće. Jebiga.
21.10.2014.