Proticanje jebenog dana. Ludilo.

Popio sam jedno pivo.
Prijalo mi je. Cigarete nemam.
Pivo je dobro. Ali ja nisam.
Želim da sam sam, da me niko ne dira.
Jebiga.
To nije moguće. Oni to ne vide. Ne znaju.
Volim tišinu, moju posebnu tišinu.
Čuje se tiho muzika, muzika koja budi sve emocije. Koja pali plamen. Zbog koje gorim i iznova se rađam.
Čuje se patnja. Ustvari, patnja se oseća u vazduhu.
Treba mi to. Mir, samoća, tada sam najglasniji.
Tada slobodno razmišljam o svemu. Okružen ljudima ja sam ugušen.
Nemam vazduha. Nemam slobode.
Ne patim uvek. Samo kad naiđem na okidač. Jebote.
Ali zato uvek uživam u samoći, u svojoj tišini.
Tada sam opušten. Mogu da pišem. Pišem sve, i pišem o svemu.
Samo kad sam pijan, pišem o njoj. Jebeno je tako.
To verovatno nije dobro, priznajem. I sam sam svestan.
Trošim reči i emocije na nekog koga nije briga.
Ali to je jače od mene. Sećaš se, do srži ili ništa?
Ha ha, možda sam lud. Jesam. I toga sam svestan.
Ali ja uživam u svom ludilu. To je moj svet.
Moje ludilo. Ja sam kreator toga. Ja sam deo toga.
U svom ludilu ja mogu da te volim jače nego ikoga pre.
Mogu da stvaram, da uništavam. Mogu da ubijam. Mogu sve.
To je do mene, ja sam deo toga. Svako ima svoje ludilo, svoj svet. Maštu. Svoju magiju.
Sve moje priče. Moja pijanstva, ljubavi, patnje, gluposti, izlivi besta, ispadi su deo mene.
To sam ja!
I od toga ne mogu da pobegnem. I neću.
A ti, možeš da me voliš, ili samo da me pustiš.