24.oktobar. Sunčan dan. Okej je.

Hladno je. Ali sija sunce.
Zbunjen sam. Opet nisam spavao.
I nisam umoran. Ispražnjen sam.
Ni zimu, ni sunce, ni tugu, ni sreću, ništa ne osećam.
Nosam sam eksplodirao. Ali i dalje sam tempirana bomba. Nestabilan.
Možda ću da budem okej ceo dan. Možda ću da puknem kroz sat vremena.
I opet pokušati da pobegnem od svih, od sebe.
Napiću se, patiću, mešaće mi sva osećanja. Misli mi tada lete ogromnom brzinom.
I ima ih mnogo. Svega se setim.
Sve me pogodi.
Sve osetim, i sve je užasno. To ti je gore od crnih rupa.
To je nalik košmaru. Ustvari, to i jeste košmar. Muka mi je.
Šta mi je bre? Kučka je tu.
Okidač.
Jebeni detonator haosa u meni. Jebeni pokretač sloma, pucanja i eksplozije u meni.
de svega
Uvek je i bila.
Od kad sam je sreo.
Ali ona toga nije svesna, niti će biti.
To tek sad shvatam, ustvari, to tek sad priznajem.
Jesam, dopustio sam da mi zađe pod kožu. Jesam.
Glup sam.
Jebote, počinje opet da mi se dešava. Ha ha. Počinjem da se smejem.
Ovo ne izgleda dobro. Treba mi piće, i cigareta.
Možda i jedan dobar šamar, da me razbristri, barem na kratko.
Treba mi jedna soba, piće, cigarete, moja muzika i jedna dugačka noć.
Jedna jebena, dugačka noć. U kojoj će da bude svega.
I boleće. Ali biće bolje posle svega. Malo bolje.
Jebiga.
Takvi kao ja ne umeju drugačije.