Ponedeljak.

Divan dan. Sunčano je. Jutro je prohladno. Jebiga. Oktobarski sunčan dan.

Budim se jedva.

Prazan sam. Nisam ni radostan, ni nesrećan. Ni smiren ni besan. 

Osećam se kao neko kome je svejedno, a nije. Obavljam neke jutarnje stvari, brijanje, pišanje, sranje, kupanje. Doručak i kafa bi trebalo da upotpune ovo naizgled divno i idilično jutro u mom divnom i prekrasnom životu.

Ha ha. Jebeno nije tako.

Ipak ja nisam od onih koji ne vole ponedeljke. Svaki početak znači nešto, makar bio loš.

Postajem ono čega sam se gadio. Pretvaram se u roba svakodnevnice.

Ustani nasmejan, budi radostan, idi u školu, na posao, na fakultet, cimaj se jebenih 6, 8 sati i vrati se kući. 

Budi radostan, spremise se za posao, popić piće, i lezi da spavaš.

Da, jebena svakodnevnica koje sam i ja deo.

Jebote.

Ja sam jedan od onih koje mrzim. Žrtva, rob, jebeni zombi.

Hodam, dišem i živim kao zombi. Šta ću ja ovde? Da li imam muda nešto da promenim?

Ne znam. Ali znam da neću zauvek biti zombi. Neću im to dozvoliti.

Jednom ću se buditi u motelu, na autoputu, spemajući se da nastavim put.

A gde ću krenuti, sa kim i čima, ne znam, i neće mi biti ni na kraj pameti.

Budiću se svako jutro u novom gradu, u stranom gradu, okružen nepoznatim ljudima, kojima ću ja biti ono što jesam. 

Stranac.