Zaboravljene šunjalice

Našao sam stare patike

Adidas, crne sa teget štraftama,

tanak đon, prave šunjalice,

imam ih preko 5 godina,

imaju jednu rupu,

i sloj prašine koji se meri u tonama,

pertle pokupile slojeve farbe i kreča,

đon se odavno izlizao,

uspešno pojeden od ulica Beograda,

od fudbalskog terene moje srednje škole,

bio sam užasan sportista,

Kada su već izgubile svoj prvobitni sjaj,

koristio sam ih za mlaćenje lopte i protivnika,

bežanje sa časa i preskakanje kalemegdanskih zidina,

okusile su gorčinu beogradskih kišnica i susnežica,

leti bi se davile u vrelini miljakovačkih ulica,

ja bih se davio u pretovarenom kombiju,

a one se davile zbog mene i letnjih temperatura,

nisam veran čuvanju stvari po svaku cenu,

niti sam posebno razvijao emocije prema obući i odeći,

ali dobre patike sam cenio,

ove sam sačuvao posle 7 godina,

prvo su bile patike za školu i grad,

posle su bila samo za grad,

pa povremeno za sport,

na kraju to su bile radne patike,

dovoljno iskrivljene i ofucane

da više nije udobno hodati u njima,

a bilo mi je krivo tad,

Kad sam rešio da ih penzionišem.

sinoć sam ih našao u jednom od mnogobrojih ormara

u kojima se čuvaju nepotrebne stvari,

iz titinog doba jebote,

obuo sam ih poslednji put,

baš tako dramatično,

opraštam se od crnih šunjalica

koje više ne liče na sebe,

ne ličim ni ja jebiga,

al može da se popravi to,

može da se prepegla,

obrnuo sam kratak krug po kraju,

već su mi bile i tesne malo,

đon se raspao sa unutrašnje strane,

pa su bolovi bili nesnosni posle pola sata hodanja,

i tako,

drama zaboravljenih šunjalica je okončana,

verujem da su i same pomislile,

Daj sine spasi nas i ne seri više!

Na kraju sam se kući vratio bos,

sva sreća,

nikoga nisam sreo.