Pozornica

najcrnje dane davio sam noću,

pod zvezdama i senkama,

iluzijama koje sam dizao iz pepela,

iluzije koje su me bolele,

i sama pomisao na njih vukla me u tamu,

i ko za inat,

u tami sam se odlično snalazio,

uz čašicu još bolje,

iste te iluzije sam obožavao,

iako su me vodile po oštrici brijača,

danas jesam, sutra nisam,

igrao sam se sa svojom sudbinom,

sudbinom drugih likova koje sam stvarao,

svaki lik koji je u meni igrao neku igru,

imao je svoju priču,

disao je za sebe,

mislio je za sebe,

potpuno su nezavisni,

moje je bilo da odlučim kako će koji umreti.

Voleli su iluzije baš kao i ja,

i svaka je imala svoju verziju,

svaka verzija je priličila određenoj ličnosti,

i svi smo voleli isto

da patimo namerno iz sve snage,

čak bi i te iluzije imale svoje senke

koje su se dizale samo zbog nas,

koje su nas povređivale i ubijale,

slatko se ta igra stapala sa pićem bluzom

i tišinom koju je nosila noć,

pod velom tame koja je izbijala iz naših duša,

i neutralisala realnost u mojoj sobi,

igrali su se najteži dramski komadi tog dana,

noć je proterivala senke tog dana koji je morao biti zaboravljen,

zavese se su se punile pepelom starih i novih

iluzija,

priča koje sam stvarao da bih sebi olakšao noć,

priče koje su posle petog piva,

razoružale moj poslednji gard,

čist mazohizam bejbi.

Pozornica moje sobe se zatvarala pred zoru,

pre nego što sunce izađe spuštala se zavesa,

svi likovi sa kojima sam pio i besedio su odlazili svojim kućama,

jer u ovoj nisu postojali,

postojali su u mastilu hemijske olovke utkanom na listovima,

postojali su u mojoj glavi,

odlaskom i srdačnim pozdravom zatvarali su vrata za sobom,

a ja sam konačno istrebio demone prethodnog dana,

i uspešno se usidrio u svet snova,

pokušavajući da nakupim energiju za novi dan,

koga mi je, već tog jutra, bilo preko glave.