ponovni susret

Ponedeljak ujutru,

Osam je sati,

Stižem na tvoj sprat,

Osećam miris kafe i pečene bundeve.

Znam da to dopire iz tvog stana,

jer znam da jedino ti to radiš u ovo vreme.

Zato što volim kafu i volim pečene bundeve,

i zato što dolazim na tu kafu posle par meseci.

Zvala si me na fiksni,

Kao što se to nekada radilo.

Pitala kako sam i da li mrdam,

pretpostavio sam da si nešto načula

i da je bio red da probijemo tu barijeru ćutanja,

dogovorili smo vreme i mesto.

Ponedeljak, u 8 ujutru, kod tebe.

Imali smo samo sat vremena za kafu i razgovor,

jer ti si išla da platiš račune a ja sam išao na previjanja.

Dočekala si me kao i uvek,

naspavana i nasmejana u kuhinji punoj mirisa,

sjajna kafa i miris onih tvojih čajeva,

miris bundeve i svežeg peciva iz pekare

u kojoj kupuješ doručak već 10 godina,

u pozadini jako poznata muzika,

to je onaj miks što sam ti one jeseni puštao,

onaj miks sa francuskim džezom,

kada si me učila kako se izgovaraju neke reči,

a moj kruti jezik se uporno lomio

i pravio važan,

kako neće da nauči francuski.

A posle toga sam mnogo puta sanjao krovove Pariza,

noći na njima i bludni snovi.

Popio sam retko dobru kafu i samo malo probao

tu pečenu bundevu.

Video sam ti u očima onaj pogled,

izmešana osećanja nedostajanja i sažaljenja,

zamolio bih te da ne brineš,

i da me ne sažaljevaš,

ovaj pas je mnogo puta prolazio kroz minsko polje.

Zadovoljno si se nasmejala i ponudila me čašu brendija,

odbio sam to uz izgovor da ovih dana pišem bez pića,

odnosno dišem i živim.

Začuđeno i zadovoljno si me saslušala,

tvoje mirisne cigarete sa ukusom vanile me nisi ponudila,

i sve mi se čini da si me negde pročitala

i od nekud posmatrala,

negde nešto načula.

Nisam voleo da brineš za mene,

znala si do vrlo dobro.

Ali ovaj put sam prećutao,

nisu mi trebale cigarete ponovo.

Poslednjih 15 minuta našeg ponovnog susreta proveli smo u tišini,

gledajući se ravno u oči,

uživajući u bojama jeseni koje sam gledao u tvojim očima

i tvojoj kosi,

prepustio sam se mirisima koje su krasili ovo jutro.

Nije mi smetala tišina među nama,

jer smo mislima bili u tom Parizu,

jednog oktobra, kad je lišće žuto i crveno,

a jutra mirišu na kafu, cigarete sa vanilom i pečenu bundevu.

sve je bilo identično,

samo smo mi bili u Beogradu,

a krovovi Pariza su nas tamo negde čekali.