Jul je,
prvi dan Jula,
sedmog meseca,
Jun je proleteo kao noć u kafani,
sedmi mesec tekuće godine,
a kao da je juče bio 31. decembar
kad sam sa Conetom
šetao Miljakovačkom šumom,
u društvu crnog Baka,
kao da sam kupio piće
i novu godinu dočekao dobro pijan,
zakovan u svojoj sobi,
ušuškan i daleko od sveta,
nekako sam utripovao
biće ova dobra,
pa majku mu jebem,
ne mora da bude dobra,
neka bude barem bolja,
nekad budemo mi bolji,
ali bejbi,
kurac od toga.
Plivamo, plivamo jedva,
držimo gard,
i moramo ga držati što duže.
Jul je,
užasava me kako vreme brzo teče,
kako sam skoro napunio 23.godine,
i kako za tih 23 godine
imam previše mamurnih jutara,
pijanih noći
i svitanja ispisana notama o samoubistvu.
Predugo sam čekao da zaspim sam od sebe,
predugo sam polagao nade u noć,
da će bejb biti malo bolja,
da ću na vreme spavati,
da ću sanjati nešto lepo,
predugo polažem nade u sebe
i previše gubim veru u sebe,
slupajući sekunde,
koje možda znače život,
pesmu, priču, roman,
o klupe beogradskih parkova,
stepeništa,
dokova,
šetališta pokraj reka,
pokraj razbacanih boca ždrepca,
plastičnih boca apatinskog piva
i konzervi zaječarskog.
Predugo,
kažu da decenijama čovek uči
da nauči o tome 'predugo'.
i o onome prekasno,
ja kontam,
naučio sam to za par meseci,
ali isto tako kontam,
serem preterano,
sve mi se nešto čini,
da će dvadesetosmogodišnji Miloš,
poželeti da nalupa
dvadesettrogodišnjeg Miloša,
ko poslednji jajaru.
A opet,
dvadesettrogodišnji ja,
želi da nalupa mladjeg sebe,
da nauči iz svoje greške,
jer jebem mu mater,
tako to ide
svojom glavom kroz tuđe zidine i bedeme,
kroz lekcije o sopstvenim greškama
i posrnućima,
ispod ovih 20 000 milja
zemlje, bola, patnje, pića, poraza
svega,
samo ne mora,
da je mora,
pisao bih ti sada o plaži
i divnim kosama,
divnim nogama u kojima bih se gušio,
ovako,
gušim se u sopstvenoj svakodnevnici,
jer jebiga,
ja sam nevreme svoje svakodnevnice.
Нема коментара:
Постави коментар