gvozdene tavanice

Prolaze mi noći,

kao nekome godine,

spore su i identične.

Došle su

ove letnje temperature,

a ja

umesto da živnem,

klonuo sam.

Kao poslednja pizda.

Sebi bih dao malo poštede

i malo opravdanja,

zbog manjka sna

i suviše pića,

koja sam prevalio

preko ovog organizma.

Slomio sam svoje snove,

i mogućnost da zaspim trezan

i bez brige.

Danas sam gubio dah,

vratila su se ona moja gušenja,

već par dana se kljukam lekovima

protiv alergije

i rokam one pumpice da smirim pluća.

Zato sam prestao da pušim.

Ležao sam u tami svoje sobe,

dok me je polivao vetar

mog ventilatora,

poput kakve košave koja poliva Beograd,

tamo negde u novembru.

Baš je bilo dobro osećati nemoć,

i priznati sebi to,

gušila me je vlaga,

i ove letnje pizdarije,

rokao sam se ovim pumpicama,

jeftinim pivom i jeftinom žestinom.

Trezan ne bih umeo zaspati,

iznad mene bi se stvorilo

gvozdeno nebo,

bez tračka sunca,

bez i malo vazduha,

i onda lakše bih priznavao poraz,

jebeš sve,

daj mi malo vazduha,

osmeh,

toliko jak,

da bih dobio grč u licu,

prekrivao mi je lice,

ja sam to gvozdeno nebo,

rasklanjao

i razbacivao ga,

kao da je od papira,

kao da je loše postavljen kolaž,

tu negde iznad mene.

I kada bih prodisao,

kada bih shvatio sam pregurao noć,

umivao bih se hladnom vodom

barem pola sata,

dok čekam da voda provri za kafu,

i onda bih morao da je čekam barem još jedan sat,

izbegavam tada ogledalo,

podseti me na sve gde sam omanuo,

a uskoro punim 23.

i previše je toga,

što mi guši slobodu,

što mi steže pluća,

kada noću pokušavam da zaspim,

onda se tako,

uhvatim kako ležim na podu,

dok me polivaju uragani sa mog ventilatora,

i dok me drži osmeh,

od koga mi se grči lice,

i u tišini čujem pesme,

koje baš tih dana slušam,

osetim miris pića

koje sam ispijao do skoro,

a sada se tešim vodom,

razbijam žeđ.

Osetim miris cigarete,

koja mi opet presedne,

kad god ne mogu duboko da udahnem,

i kada mi se pomuti pred očima,

kada se popnem uz malo veće stepenice,

ili poletim za autobusom.

Opet bežim od snova,

ili oni beže od mene,

dok tako razbijamo gvozdeno nebo

gvozdenu tavanicu koja me steže.

Onda sanjarim o moru,

kako bih legao uz palmu,

zveknuo ledeno pivo,

namestio šešir, naočari

i pustio prirodi da čini svoje,

pustio vreme da teče,

pustio da džez bude džez,

ja budem ja,

vi budete šta hoćete,

pustio bih svoje snove

svoje pesme i svoje duboke uzdahe

i čiste snove,

da sjebu gvozdene tavanice,

i neba

koja mi kruže oko glave,

koja mi zaklanjaju nebo.

I na kraju,

dobar sam,

onoliko koliko uspem,

uspavam se posle nekoliko pića,

dočekam jutro i to me razočara,

osetim miris mora

koje sam malo sanjao,

oseti miris kosa nekih žena,

na koje me podsete ovi snovi o moru,

poželim da zapalim pljugu

uz jutarnju kafu,

i da popijem 2 3 pića da odjebem mamurluk,

poželim da legnem pod palmu i natučem naočari

i šešir.

Utešim se svojim uraganima

ispod ventilatora,

na skoro udobnom podu sobe,

razjebem gvozdenu tavanicu

za jedno prepodne,

i spremim se da popijem nešto,

večeras,

zbog mora,

razumete?