Dok zima davi Beograd

Ni sam nisam znao

kako sam dospeo u tvoju sobu.

Dok su Dunav i Sava,

igrali svoju igru te noći,

baš kao uvek,

dok je minus već danima

stezao Beograd,

tvoje nežne ruke pronašle su put

mojih rukavica,

zahtevale su da budu

zagrejane,

sklopio sam sam ih

u svoje grube šake,

ispucale od hladnoće i vetra,

pomalo i krvave.

Smešno su ti stajale ogromne rukavice,

smešno su ti stajale i moje ruke,

moje ispucale usne,

donja je bila i krvava,

ne znam od čega,

možda sam je grizao,

možda si ti,

možda me je neko nalupao.

Smejala si se mojim krvavim očima,

po kojima su se videla

ispijena vina,

ispušene cigarete i

otpevane pesme,

a ja baš ne umem da pevam,

to ti je bilo posebno smešno,

jer si se smejala do suza,

kada si me pozvala u stan,

sipala kafu i terala da pevam,

sipala si kafu jer si zabranila piće,

očarao me je pogled sa tvog prozora,

gledao sam tu igru Save i Dunava,

gledao sam Beograd kako svetli,

iako ga davi minus,

osećao sam kako mi obrazi crvene

i kako mi je toplo,

osećao sam tvoj dah,

smeh.

Opet sam preterao lupetao,

smešna su ova moja brbljanja,

i te priče kako sam pesnik,

smešni su ti moji postiđeni osmesi

i smešan sam kako postiđeno gledam u pod.

Smešan ti je moj zadah na piće,

i pomalo crvene usne od vina.

Smeješ mi se blistavim osmehom,

dok ja mislim o tvojoj svetloj kosi,

dok mislim o Dunavu i Savi,

nije li im hladno?

Velika zima davi Beograd noćima,

a mene noćas greju bedra,

i tvoj smeh,

jer baš sam ti smešan noćas,

i baš zabavan,

dok uzimaš dim moje poslednje cigare,

nosiš moju košulju,

koju ne mogu da zakopčam,

i teraš me da pričam,

o svemu,

jer veruješ da mnogo znam,

i veruješ da lepo lažem.

I ja pričam,

dok zima davi Beograd,

dok Sava i Dunav igraju svoju igru.

Ja pričam,

dok ti toneš u snove,

u mojoj košulji,

koju ne mogu da zakopčam.