Nisam ovih dana bio dobro,
nije me hteo apetit,
čovek mojih gabarita
da ne jede,
pa to je pojava ravna
početku svetskog rata.
Nisam bio dobar
ni sa zdravljem,
ni sa snovima,
a morao sam spavati,
jer trebao mi je odmor,
trošio sam se mnogo,
onda sam pio da umirim dušu
jer je pizdela,
ali o tome ćemo neki drugi put.
Nisam ni pisao, skoro mesec dana,
nisam se bojao pauze,
niti koliko će trajati,
ni da li ću izdržati,
poludeti i napraviti sranje.
Bojao sam se
što me to nije doticalo.
I tako,
Jedno jutro oko 4 sata,
za moj stol prišao je gospodin,
gospodin kojeg ne odbijate
kada priđe i pita vas
-Mali, mogu li da sednem?,
pogotovu ako je to Majls Dejvis,
Svakako, rekao sam uz smešak,
koji je bio sve samo ne to,
-Izvoli uzmi parče hleba, mali, izmožden si.
Ne hvala, gospodine, stvarno nisam gladan.
Navaljivao je,
kakva veličina od čoveka,
uvek sam ga zamišljao kao velikog šmekera,
dok sam slušao njegove stvari
na zamišljenom gramofonu
i zamišljenim vinil pločama.
-Imam ovde kartu za Pariz, ako uhvatiš voz
za pola sata, bićeš tamo do podneva.
Ćutke sam pokupio to,
nećete mi zameriti ako vam
oskudno prepričavam našu konverzaciju,
slabo sam jeo, a bilo je pića te noći,
razumete me.
-Mali, pojedi nešto, malo odspavaj u vozu,
srećno u Parizu.
Nisam znao kako, nisam znao zašto
sam išao u Pariz
ali tako je Majls Dejvis rekao,
i moja glava u magli nije želela da se buni.
Rekao je da jedem,
rekao je da spavam,
ali nije znao da ne mogu da jedem jer imam
rane u ustima,
jer kad spavam,
ponovo sanjam košmare,
i onda jako stežem vilicu,
pa zakačim svoje obraze iznutra,
zato ovih dana ne volim spavanje,
a ni hranu,
Svratio sam u wc na železničkoj stanici,
umio se,
isečena usta isprao rakijom
koju sam poneo od kuće i maloj pljoski,
rakija koja služi za bolove
rakija koja se ne pije,
a leči.
Da li ste znali da postoji rakija
koja se pije
i rakija koja se ne pije,
a zajedničko im je to,
što leče.
Sirena voza me je probudila
i rekao sam sebi,
Jebote ovo je Pariz,
ustvari to je bila keva,
-Ajde budi se, opet imaš temperaturu.
nije me hteo apetit,
čovek mojih gabarita
da ne jede,
pa to je pojava ravna
početku svetskog rata.
Nisam bio dobar
ni sa zdravljem,
ni sa snovima,
a morao sam spavati,
jer trebao mi je odmor,
trošio sam se mnogo,
onda sam pio da umirim dušu
jer je pizdela,
ali o tome ćemo neki drugi put.
Nisam ni pisao, skoro mesec dana,
nisam se bojao pauze,
niti koliko će trajati,
ni da li ću izdržati,
poludeti i napraviti sranje.
Bojao sam se
što me to nije doticalo.
I tako,
Jedno jutro oko 4 sata,
za moj stol prišao je gospodin,
gospodin kojeg ne odbijate
kada priđe i pita vas
-Mali, mogu li da sednem?,
pogotovu ako je to Majls Dejvis,
Svakako, rekao sam uz smešak,
koji je bio sve samo ne to,
-Izvoli uzmi parče hleba, mali, izmožden si.
Ne hvala, gospodine, stvarno nisam gladan.
Navaljivao je,
kakva veličina od čoveka,
uvek sam ga zamišljao kao velikog šmekera,
dok sam slušao njegove stvari
na zamišljenom gramofonu
i zamišljenim vinil pločama.
-Imam ovde kartu za Pariz, ako uhvatiš voz
za pola sata, bićeš tamo do podneva.
Ćutke sam pokupio to,
nećete mi zameriti ako vam
oskudno prepričavam našu konverzaciju,
slabo sam jeo, a bilo je pića te noći,
razumete me.
-Mali, pojedi nešto, malo odspavaj u vozu,
srećno u Parizu.
Nisam znao kako, nisam znao zašto
sam išao u Pariz
ali tako je Majls Dejvis rekao,
i moja glava u magli nije želela da se buni.
Rekao je da jedem,
rekao je da spavam,
ali nije znao da ne mogu da jedem jer imam
rane u ustima,
jer kad spavam,
ponovo sanjam košmare,
i onda jako stežem vilicu,
pa zakačim svoje obraze iznutra,
zato ovih dana ne volim spavanje,
a ni hranu,
Svratio sam u wc na železničkoj stanici,
umio se,
isečena usta isprao rakijom
koju sam poneo od kuće i maloj pljoski,
rakija koja služi za bolove
rakija koja se ne pije,
a leči.
Da li ste znali da postoji rakija
koja se pije
i rakija koja se ne pije,
a zajedničko im je to,
što leče.
Sirena voza me je probudila
i rekao sam sebi,
Jebote ovo je Pariz,
ustvari to je bila keva,
-Ajde budi se, opet imaš temperaturu.
Нема коментара:
Постави коментар